1989.
Одржан је тајни састанак предсједника Предсједништва СР Хрватске и СР Словеније, Иве Латина и Јанеза Становника, на коме су разговарало о заједничкој сарадњи у тражењу помоћи изван земље у циљу оставривања независности Хрватске и Словеније.
1991.
*Предсједник Арбитражне комисије Роберт Бадинтер упутио је Конференцији Мишљење (бр. 1) о правнополитичком статус СФРЈ:
1.АРБИТРАЖНА КОМИСИЈА КОНСТАТУЈЕ ДА:
а) Мада је СФРЈ до сада задржала свој међународни субјективитет, нарочито у међународним организацијама, републике су изразиле жељу за независношћу:
- Словенија референдумом децембра 1990 године, коме је следила Декларација о независности од 25. Јула 1991. године, потврђено је 8. октобра 1991;
- Хрватска, референдумом одржаним маја 1991. коме је следила Декларација о независности од 25. јуна 1991., суспендована на три месеца, па потврђена 8. октобра 1991.
- Македонија, референдумом одржаним у септембру 1991., за суверену и независну Македонију у оквиру асоцијеције југословенских држава.
- БиХ резолуцијом о суверености прихваћеној у Параламенту 14. октобра 1991., чија се ваљаност оспорава од стране српске заједнице у БиХ.
б) Сасатав и рад основних органа федерације, било да је то савезно Председништво, Савезно веће, Веће република и покрајина, СИВ, Уставни суд или савезна армија више не досежу критеријуме суделовања и представљања својствене федералној држави.
ц) Прибегавање сили довело је до војног сукоба између различитих делова федерације што је изазвало смрт хиљада људи и довело до огромног разарања за само неколико месеци. Власти федерације и република показале су се немоћне да обезбеде поштовање једног за другим договора о прекиду ватре закључених под окриљем ЕЗ или ОУН.
2. У СКЛАДУ СА ТИМЕ АРБИТАЖНА КОМИСИЈА ЈЕ МИШЉЕЊА:
-да је СФРЈ у процесу распадања;
-да је на Републикама да реше оне проблем државне сукцесије који могу произаћи из овог процеса у складу са принципима и правилима међународног права уз посебну пажњу према људским правима народа и мањина;
- да је на оним републикама које то желе да заједнички делују на стварање нове асоцијације која би имала демократске институције по њиховом избору.
* На одржаној сједници ССНО у Београду усвојена је “Директива о употреби оружаних снага у наредном период за припрему и извођење борбених дејстава”. Директиву је потписао Савезни секретар генерал Вељко Кадијевић.
* Грађани Сплита одушевљено су поздравили прве бродове Хрватске ратне морнарице, приликом упловљавања у сплитску луку.
* У Зеленци код Карловца започета размјена заробљеника ТО САО Крајине и ЈНА с једне стране и Хрватских оружаних снага с друге стране.
* Предсједник Хрватске Фрањо Туђман примио је у Барселони награду ЦИМЕН-а (Центра за етничке мањине и нације) за заслуге у остваривању права малих народа и мањина.
* У оквиру офанзивне операције „Папук 91“ хрватске снаге су надирале према селима која су већ раније била напуштена и у којима су остали само стари и немоћни и у акцији „ослобађања“ побили су преостало махом старије и немоћно становништво. Неки су убијени док су чували стоку, већина је убијена и спаљена у својим кућама које нису ни напуштали јер су били стари или непокретни: Тако ју у Батињанима у својој кући убијен Милош Јово (1909), у Чечавцу су убијени и спаљени супружници Радић Мила (1919) и Радић Јово (1919), у Јеминовцу је убијен и запаљен непокретни Мијатовић Миле (1907) и супружници Радмиловић Милан (1910) и Милка (1909) у Рушевици су убијени и спаљени Чичковић Ката (1910), Миличић Јагода (1911), Раносављевић Стево (1928), сестре Трлајић Анђа (1925) и Трлајић Љуба (1929), Васић Ђуро (1912), супружници Раносављевић Михаил (1905) и Ана (1909). У Синлијама је убијен Бамборач Никола (1930) док је чувао стоку у околини села, а супружници Живковић Јагода (1918) и Живковић Јован (1914) и Бамбурач Светозар (1920) су убијени и спаљени у својим кућама. У Субоцкој су убијени Жегарац Ката (1903) и Жегарац Милан (1937). У Шњегавићу су убијени Милошевић Милева (1938), супружници Протић Драга (1931) и Протић Милан (1928) и Миланова мајка Протић Босиљка (1908), Протић Љубомир (1938), Протић Станко (1922), супружници Радмиловић Анка (1938) и Радмиловић Милан (1935), мајка и син Радмиловић Илија (1951) и Радмиловић Анка (1927), Ранисављевић Жељко (1965), Станковић Анђа (1926), Живковић Јанко (1924), Живковић Никола (1950) и Станковић Босиљка (1927). У Вучјаку Чечавском су мучени, убијени и спаљени Царевић Љубица (1926), Царевић Милан (1920), Дулић Јагода (1917), Дулић Ката (1917), Дулић Радојка (1943), мајка и син Ивановић Бранко (1964) и Ивановић Милева (1944), Старчевић Анђа (1928) и Старчевић Јагода (1905), Старчевић Милка (1919), Старчевић Рајко (1956), Шимић Милка (1914), Шимић Марија (1937), Шимић Милка (1930), Дулић Миле (1952) Старчевић Милака (1943) и Божић Раде (1920). За споровођење ове „ослободилачке акције“ биле су задужене 123. и 121. бригада из Нове Градишке.
1993.
* Хрватске власти позвале су висоског црквеног великодостојника СПЦ Митрополита загребачко-љубљанског господина Јована да се врати у Загреб, јер је његово сједиште од семптембра 1991. пресељено у Љубљану због немогућности да обавља своје црквене дужности.
* Према истраживању лондонског листа “Индепендента”, упркос ембаргу на увоз оружја, бивше југословенске републике се и даље снабдјевају оружјем из разних земаља. Лист наводи податак да је Хрватска недавно прокријумчарила најмање 16 руских хеликоптера МИ -17, а да је босанска (муслиманска) армија добила супермодерно наоружење, укључујући и 8 хеликоптера типа “Хинд”.
1994.
* Завршен је самит ЕЗ у Есену (Њемачка). Усвојено је посебно саопштење о ситуацији у бившој Југославији. Изражена је забринутост због поновног заоштравања сукоба у Босни, осуђена повреда заштићене зоне Бихаћа “од стране оружаних снага босанских Срба”, као у повреда међународне границе од стране српских јединица из Крајине. Затражено је хитно успостављање примирја и омогућавање пролаза хуманитарних конвоја. Пружена је подршка приједлозима Контакт-групе за рјешењем сукоба у БиХ. Званични представник њемачке владе рекао је да би примирје у Босни, пре свега у Бихаћу омогућило отварање дијалога о укидању санкција према СРЈ. Коментаришући Декларацију самита, шеф италијанске дипломатије, Антонио Мартино, рекао је да је “незамјењива улога Србије у решавању конфликата”.
1995.
* Русија је позвала МКСЈ у Хагу да “замрзне правну процедуре” против предсједника РС Радована Караџића и команданта ГШ ВРС генерала Ратка Младића.
Veritas.info
Povezani tekstovi
