Помоћник генералног секретара УН-а и шеф цивилних послова у мисији УНПРОФОР-а за бившу Југославију од 1992. до 1994 Седрик Тонбери листу “ФОРЕИГН ПОЛИЦY”, у броју 104, из 1996. године дао је сљедећу изјаву у вези хрватског напада на Медачки џеп у септембру 1993. године:
“Најтеже кршење људских права одиграло се септембра 1993. године у Медаку. Хрватска акција је била добро испланирана, за њима је остала само пустош. Убили су све, углавном старије становнике и сву стоку. Користећи динамит, порушили су све и једну кућу. Три дана касније хрватска војска се повукла под притиском међународних снага. Након цјелодневног боравка на том подручју наишао сам само на једну живу кокошку.
У овом случају, УН, истог момента кад је хрватска војска напустила подручје војни официри, милиција, инжињерци, цивилни доктори су сакупили сав доказни материјал, филмове, фотографије, свједочења очевидаца, избјеглица и војника УН-а. Канадски звани чници су се сложили да је овакав план могао настати само у највећим војним круговима хрватске војске, у најмању руку. Најстрашнија је била хладно крвност са којом су почињени ови злочини.
Медачка трагедија је тада одјекнула и у свјетским медијима као и у извјештају УН. Може ли се овај догађај, најдраматичнији од свих догађаја, ставити испод оног исељења свих крајинских житеља августа 1995. године? УН је предао досије, са бројним доказима ратних злочина, 6. октобра 1993. године. Копија је такође достављена хрватском Министру одбране Гојку Шушку. Од тада нема нити гласа о том.
Како хашки суд може да прича о правичности када се овако добро документовани случајеви не гоне?”
(Оригинални текст налази се у архиви Веритаса)
Povezani tekstovi
