Министарство унутрашњих послова мораће исплатити свом бившем запосленику Владимиру Миланковићу из Сиска 978.750 куна (oкo 130,500 eврa) трошка за одбрану од оптужби за ратни злочин почињен на подручју Сиска и Баније 1991. и 1992. године, те му рефундирати још и 167.000 куна (oкo 22.250 eврa) за трошкове суда којима је исходио претходни износ, одлучио је неправоснажно сисачки Жупанијски суд.
На све ће се обрачунати и камате па ће се свота за исплату из државног буџета приближити износу од 2 милијуна куна (око 267.000 евра), јер му је за одбрану раније исплаћено више од 700.000 куна, иако је правоснажно осуђен на 10 година затвора због судјеловања у убиству 23 цивила и једног ратног заробљеника српске националности, док велика већина породица убијених није успјела исходити одштету. Колико је познато, само је једној породици то успјело судским путем, те је један поступак окончан нагодбом. Све остале тужбе одбачене су због застаре или недостатка доказа, пише загребачки Јутарњи лист у броју од 13.09.2022. године.
У кривичном поступку, који је вођен пред Жупанијским судом у Осијеку, утврђено је да Миланковић “као замјеник начелника сисачке Полицијске управе није спријечио незаконите насилне уласке у куће и станове, незаконите претресе, понижавање, застрашивање те физичко и психичко злостављање људи на ширем подручју Сиска и Баније, већ напротив, да је спречавао истраге злочина, одобравао незаконите радње подређених и охрабривао их на то, а и лично судјеловао у злостављању и нападима на поједине цивиле те наредио незаконито затварање већег броја цивила српске националности, што је резултирало убиством 24 жртве, односно 23 цивила и једног ратног заробљеника”. Након издржане двије трећине казне пуштен је из затвора 2018. Истовјетан поступак вођен је и против генерала Ђуре Бродарца те бившег специјалца Драга Бошњака. Бродарац је умро у притвору 2011, а Бошњак је ослобођен кривице. Непосредни починиоци егзекуција никада нису утврђени.
У својој тужби Миланковић наводи да је, чим је дознао за кривични поступак, у јуну 2011. Министарству поднио захтјев у којему тражи да му се подмире трошкови одбране као бившем запосленику. Његови адвокати, Сишчанка Наташа Чучић и Загрепчанин Миленко Умичевић, наступали су као један, односно исказивали су трошак заступања једног адвоката. Одлуком тадашњег министра Томислава Карамарка захтјеву је удовољено те су им плаћена по два рачуна, односно сваком адвокату по 351.000 куна у септембру и децембру 2011. године. У сљедеће три године испоставили су још по три рачуна свако у вриједности од по 498.750 куна, дакле заједно 997.500 куна, но ти рачуни нису никада плаћени.
У том раздобљу Томислава Карамарка на мјесту министра замијенио је Ранко Остојић. Он је одлучио испитати Карамаркову одлуку код Државног тужилаштва, па је одлучио да Миланковићев захтјев сматра неоснованим јер “ратни злочини по својој природи не могу произаћи из обављања полицијског посла”.
Суд у Сиску закључује неспорним да је МУП закључио, а министар Карамарко 2011. потписао одлуку како тада окривљени Миланковић има право на правну помоћ Министарства сагласно Закону о полицијским пословима и овлашћењима, као што није спорно да је адвокатима по тој одлуци плаћено више од 700.000 куна. Спорно је што исто Министарство мијења стајалиште о оправданости досуђивања трошка и захтјевима за исплатом, сматрајући да за тако нешто нема правног основа.
Жупанијски суд у Сиску се при доношењу одлуке руководи раније изнесеним правним схватањем виших судова, сматрајући да тужилац остварује право на бесплатну правну помоћ с обзиром на то да је у инкриминисаном периоду имао статус службене особе, тј. полицијског службеника, у ком својству је био овлашћен издавати наредбе те је био одговоран за поштовање и примјену ратног и хуманитарног међународног права о безбједности и заштити цивила те хумано поступање према ратним заробљеницима, па околност вођења кривичног поступка због ратног злочина није представљала основ за ускраћивање права на бесплатну правну помоћ, односно исплату накнаде трошкова одбране његових бранилаца, при чему није одлучно то што је тужилац ангажовао двоје бранилаца, с обзиром на то да у овом поступку потражује исплату накнаде по једном браниоцу, став је сисачког суда.
Оваква одлука хрватског суда потврђује досадашњу праксу хрватске државе да и осуђени припадници њихове војске и полиције за ратне злочине над Србима остају хероји “домовинског рата”.
Веритас.инфо
Povezani tekstovi
