Пише: Саво Штрбац
“Огромна вест: Након 30 година, председник невладиног удружења ‘Веритас', Саво Штрбац, коначно је признао да су ‘крајишки Срби’ напустили Хрватску ‘самоиницијативно’ без контакта с хрватским снагама, а не зато што их је Хрватска протерала. Анте Готовина провео је седам година у притвору на темељу оптужнице да су Срби протерани из Хрватске због страха од неселективног гранатирања. Штрбац је сада признао да је све то била лаж.”
Ово је реакција Луке Мишетића, америчког адвоката хрватског порекла (бранио хрватског генерала Анту Готовину на Међународном кривичном суду за бившу Југославију, а сада брани Хашима Тачија на Специјализованом већу Косова), објављена 7. августа 2025. на друштвеној мрежи “Икс” на део из мог интервјуа “Да је Хаг судио како треба, хрватске прославе ‘Олује’ биле би другачије”, објављеног дан раније у београдском недељнику НИН, који гласи:
“… Био сам доле, знам све, из прве руке сведочим… Тадашњи амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт је рекао да то није било етничко чишћење, јер су Срби отишли пре него што су имали блиске сусрете са хрватском војском, што јесте делимично тачно. Народ је за два-три дана тај простор (Северне Далмације, Лике, Баније и Кордуна) напустио самоиницијативно, а окидач за то је био – страх. Нема другог објашњења. То је био страх од блиског сусрета са војском о којој су чули све најгоре, од њеног делања у Другом светском рату до акција које су претходиле ‘Олуји', попут ‘Масленице', ‘Медачког џепа', ‘Бљеска'… Све су те акције изведене по систему ‘спржене земље’.”
Мишетићеву објаву пренели су сви штампани и електронски медији у Хрватској под бомбастичним насловима: “Све је била лаж, Штрбац признао да су ‘крајишки Срби’ напустили Хрватску ‘самоиницијативно'”. Било је много више оних који су некритички, а да нису прочитали мој интервју у НИН-у, преносили само Мишетићеву објаву, и тек понеко (као загребачки “Јутарњи лист”) пренео и мој интервју и његову реакцију.
Развила се и расправа на друштвеној мрежи “Икс”. Србин пореклом из Далмације Младен Мрдаљ (доктор политичких наука, политички аналитичар и предавач на Универзитету Вебстер), испод Мишетићеве објаве написао је: “Да, мој непокретни деда је самоиницијативно остао у свом кревету, у својој кући, па је доживео ‘контакт с хрватским снагама’. Коначно је идентификован и сахрањен 2016, у земљи на којој моја породица живи најмање 400 година.” Мишетић: “Врло добро знате да Саво говори о огромној већини Срба који су отишли у прва три дана Операције ‘Олуја’. Ако је нешто спорно, јавите се Сави.” Мрдаљ: “Врло добро знате да је та огромна већина четири године гледала што је чека у ‘контакту са хрватским снагама’. Ништа није спорно, мени је све јасно.” Мишетић: “Изврсно. Онда се слажемо да огромна већина Срба није ‘протерана неселективним гранатирањем', како је лажно оптужен Анте Готовина.” Мрдаљ: “Зашто би једно искључивало друго? Мислите да два узрока не могу деловати истовремено?” Мишетић: “Једно доиста искључује друго. Велика већина Срба није могла и ‘самоиницијативно’ (Савове речи) напустити Хрватску и бити протерана Готовининим топништвом. Протеривање искључује ‘самоиницијативу’.”
На прозивку, у наставку одговарам и Мишетићу и свим његовим апологетима (Мрдаљу и осталим Крајишницима и не треба јер они знају и како је било и на што сам мислио).
Елем, у мом интервјуу уопште не спомињем “страх од неселективног гранатирања”, већ страх од “блиских сусрета с хрватском војском”. А то је огромна разлика.
Реч “самоиницијативно” употребио сам у многим јавним наступима (укључујући и мој ауторски текст “Избегличка колона од Книна до Космета” објављен у Политици 3. августа о. г.) као одговор на хрватске тврдње да су Срби напустили простор РСК по наредби Главног Штаба СВК по унапред увежбаном плану евакуације, односно на позив С. Милошевића како би напакостили Туђману на међународном плану.
Неселективно гранатирање подручја обухваћеног хрватском операцијом “Олуја” (сјев. Далмација, Лика, Кордун и Банија) почело је тог 4. августа 1995. ујутро у пет сати ујутро и затекло ме у Книну на спавању у изнајмљеном стану. Топовски удари су ме и пробудили. Погледом кроз прозор видео сам печурке од испаљених граната по целом граду, које су и даље падале у неправилним временским размацима по свим деловима града. Трчећи цик-цак по главној улици, на којој је било већ доста срче и шута, успео сам да дођем до Дома војске, где се налазило и седиште Владе РСК, чији сам секретар био. Кров зграде која се наслањала на Дом војске био је у пламену. И моја канцеларија на другом спрату била је оштећена – стакла разбијена, штокови избијени. Главна улица, која је пролазила испред Дома војске, била је пуста. Гранате су и даље падале. Они који су дежурали предходне ноћи остали су у Дому јер нису могли да оду, а они који су требали да дођу, нису дошли из истог разлога. Главном книнском улицом једино су шпартала оклопна возила Унпрофора (Ункроа) скупљајући медицинско особље и превозећи их до болнице “Св. Сава”, у коју се већ пристизали рањеници, које су такође скупљали Унпрофорци. Било је и мртвих који су неопрезно изашли из кућа у дворишта или на улицу. У граду није било струје. Није било ни радијског ни телевизијског програма. Сви планови о прелокацији владе и осталих институција остали су мртво слово на папиру. Извјештаје са терена добијали смо највише преко Унпрофораца који су имали своје линије комуникације.
Такво стање је потрајало све до поподневних сати. Око пет поподне у Дому војске, на позив крајишких институција, одржан је састанак са представницима међународних организација. А на дневном реду евакуација цивилног становништва из рубних подручја општина Бенковац, Обровац, Дрниш и Грачац на подручје Доњег Лапца и Срба, које једино није било у домету хрватске артиљерије. Предлог одлуке о евакуацији, која је и састављена у ГШ СВК, прочитао је представник војске. Од међународних организација тражили смо њихова возила и гориво за приватна возила ради евакуације. Примили су знању наше захтеве уз објашњење да их морају проследити својим командама, које су се налазиле у Загребу. Растали смо се уз договор да се поново нађемо на истом месту у 20 сати.
У међувремену удари артиљерије су настављени неселективно и по Книну, а тако је било и по другим местима широм Крајине. До новог састанка није ни дошло, пошто се у договорено време нико од позваних није ни појавио. А народ није чекао наредбу о евакуацији, већ се, оценивши да ће наша одбрана попустити, “самоиницијативно” организовао и, са оним што је имао, кренуо што даље од евентуалних блиских сусрета са хрватском живом силом.
Дакле, у време када се народ самоиницијативно одлучио да бежи од непријатеља, напад артиљеријом на Крајину је већ трајао скоро цео дан (примера ради, према извештају Ункро-а, само је на Книн, у року од 24 сата, бачено више од 2.500 разних граната). Касније смо дознали да су им тај напад испланирали амерички пензионисани официри окупљени у организацији МПРИ по америчкој доктрини “земља – ваздух” (примењена и у Заливском рату у операцији “Пустињска олуја”), што је укључивало истовремене ватрене ударе са копна, воде и ваздуха по целој територији у циљу подизања народа и њихов одлазак без повратка, у чему су и успели.
Хрватска влада је 2. јула 1999. године пред Међународним судом правде (МСП) у Хагу поднела пријаву за покретање поступка против Савезне Републике Југославије у вези спора који се тиче наводног кршења Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, коју је је саставио амерички адвокат Дејвид Ривкин да би добио у времену да припреми одбрану оптужених хрватских генерала пред МКСЈ ради злочина почињених над Србима у операцији “Олуја”.
Двије године касније, Хрватска доставља МСП-у Меморијал, заправо измијењену и допуњену верзију пријаве, у којем је одустала од дела који је говорио о томе да је Србија починила геноцид и над Србима у Хрватској (“дупли геноцид”) тиме што их је присилила да избегну из Крајине, чији аутори су хрватски професори Иво Јосиповић, потоњи председник РХ (2010 – 2015) и Иван Шимоновић, потоњи министар правде у Влади РХ (2008.–2010) и помоћник Генералног секретара СБ УН-а за људска права (2016. до 2018).
Све је то јасно и Мишетићу, јер су се на те околности изводили докази и пред МКСЈ у предмету “Готовина и др” и пред МСП у предмету “Хрватска в. Србија”, али на овакав начин, као и много пута пре, глуми великог адвоката и хрватског “домољуба”, што, ценећи према броју “упецаних” хрватских медија, увек пада на плодно тло.
Политика, 19.08.2025, штампано издање
