Од кад је у октобру прошле године на овим страницама објављен мој текст “Хрватски закон о ратним цивилним жртвама”, више десетина Срба је поднијело захтјеве за признање статуса “цивилног страдалника”. У томе им, поред Веритаса, помаже и СНВ из Загреба и хрватски “бранитељ и звиждач” Ивица Бачић, о којем сам такође писао на овим страницама (“Хрватски ратни звиждачи”, 14.09.2022)
Захтјев за признање статуса цивилне жртве поднијела су и тројица Срба: Лазар Остојић, Ђорђе Пркут и Раде Кривић, сви из села Убле, из околине Сплита, које је 1991. године било мјешовитог хрватско-српског састава.
Срба је почетком деведесетих у околини Сплита, осим у Ублима, било и у мјестима: Радошић, Броћанац, Каштел Стари, Каштел Сућурац, Каштел Лукшић, Каштел Штафилић, Солин, Бителић Дицмо… Срби из тих села, вјероватно и због тога што су били далеко од Книна, остали су у својим кућама и били су лојални новој хрватској власти.
И нису имали већих проблема све до 12. јуна. 1992. када је, на основу пријаве Војне полиције, Младен Бајић, као замјеник војног тужиоца у Сплиту, поднио Војном суду у Сплиту захтјев за провођење истраге против 44 Србина из горе поменутих мјеста због основане сумње да су “у раздобљу од почетка августа 1990. па надаље, из непријатељских побуда према демократској власти и генерално политичком суставу РХ у мјестима у којима претежно живи српско становништво, приступили организовању илегалних оружаних група ради непријатељског дјеловања против РХ”, у коју сврху су “од тзв.ЈНА набавили знатне количине пјешадијског оружја и то: пиштоље, полуааутоматске пушке, аутоматске пушке и пушкомитраљезе, те већу количину војне опреме, медицинског материјала и лијекова, које су потом међусобно подијелили и организовали се у оружане групе ради оружане контроле овога подручја и напада на села и градове са хрватским становништвом, а све ради успоставе и провођења власти тзв. САО Крајина и на овом подручју”, чиме су починили кривично дјело оружане побуне, те истовремено предложио да се према свим осумњченима одреди и притвор, што је суд и прихватио.
Бајићев кључни свједок је био Петар Новаковић (1956), Србин из Броћанца, који је 10. јуна 1992. пред истражним судијом војног суда, у присуству Бајића, на седам куцаних страница детаљно описивао ко, када и гдје је довозио, дјелио и преузимао оружје и другу опрему.
“Побуњеници” су стрпани у злогласну Лору гдје су доживљавали свакодневне психичке и физичке тортуре, од којих су многи остали трајни инвалиди а двије особе су и преминуле. Неки од “побуњеника” су, против своје воље, директно из затвора депортовани у Србију у великој размјени заробљеника, одржаној 14. августа 1992. у Неметину.
Послије ефикасно “угушене побуне”, Бајић је одликован “Споменицом Домовинског рата” и медаљама “Љето ‘95” и “Олуја”, што је пратило и напредовање у служби – 1996. постаје замјеник, а 2001. и Жупанијски државни одвјетник (тужилац) у Сплиту.
Некако у то вријеме поменути Бачић, који је као професионални војник и по завршетку рата остао у хрватској војсци, вјерујући да су се Срби заиста наоружали ради побуне против државе Хрватске, приватно се распитује код Бајића гдје је оружје које је одузето од побуњених “србочетника”. Умјесто одговора почиње његова голгота под оптужбом да је “српски шпијун”, која још увијек траје.
А Бајић је 25. марта 2002. године, у улози жупанијског тужиоца, потписао оптужницу против припадника војне полиције хрватске војске због тога што су у Лори “без икаковог правног основа држали и већи број заточених цивилних особа, углавном српске националности, због сумњи да су наводно судјеловали у непријатељским активностима против РХ , према којима су поступали противно одредбама Женевске конвенције о заштити грађанских особа за вријеме рата, вријеђајући њихово људско достојанство и особито их понижавали, физички и психички злостављали, мучили и тјелесно кажњавали, све до усмрћења неких од њх”. Исте године Бајић постаје главни државни тужилац. Оптужени хрватски полицајци су након много правних перипетија и заврзлама и осуђени због кривичног дјела ратног злочина над цивилмим становништвом, укључујући и оне “србочетнике” из већ поменитих села, који су у овом поступку постали “невини цивили”, којима је држава исплатила и накнаду штете за неосновано притварање и претрпљене психичке и физичке тортуре, међу којима и поменутој тројци из Убли.
Без обзира на сваковрсно шиканирање од државних органа, Бачић упорно прикупља документацију како би доказао да је случај “србочетничке побуне” исконструисан и измишљен у Бајићевој режији, јер није било ни оружја ни побуне. Проналази и “крунског свједока” Петра Новаковића, који 28.11.2011, пред њим и новинаром листа “Екстра”, признаје да је под принудом на невиђено потписивао свједочења против сународника Срба и да је то чинио по наруџби тадашњег војног тужиоца Бајића.
У то вријеме Бајић и по трећи пут бива изабран за главног државног тужиоца. Неки “побуњеници” су се вратили у своја опустошена и разорена села, неки су остали у Србији а већина их је помрла.
Они који су поднијели захтјев за признање статуса цивилне жртве рата, половином новембра о.г. добили су допис од Мининистарства бранитеља у којем их обавијештавају да се не воде у “Евиденцији о особама које су биле заточене у непријатељским логорима током Домовинског рата” те их позивају да поднесу захтјев за накнадни упис уз доставу расположиве документације, на основу које ће се разматрати захтјев за накнадни упис.
Лазар, Ђорђе и Раде су половином децембра о.г. Жупанијском државном одвјетништву у Сплиту, које је по укидању војних судова преузео и њихову архиву, упутили захтјев за издавање увјерења о “временском разграничењу” до када су били “србочетници и оружани терористи” а од када “цивилне жртве” над којим је извршен ратни злочин од стране припадника војне полиције РХ.
Истог дана је и “бранитељ и звиждач” Ивица Бачић упутио допис истом органу од којег тражи информације о времену и мјесту те именима и презименима “изванредно организоване србочетничке банде” из горе поменутих села од којих су одузета најмодернија средства комуникације и оружје (70 АП, 24 ПАП, 28 пиштоља, 2 ПМ и друга војна средства комуникација, хируршке амбуланте и др.), поименично побројано у предмету еx Војног државног одвјетништва КТ-676/92 “са потписом особе која се одазива на име Младен Бајић у чијем аналном отвору служите дуги низ година у својству алпиниста”.
Док бивши “србочетници” воде “правну битку” за признање статуса цивилне жртве из “домовинског рата”, водио се и “фудбалски рат” на СП у Катару, на којем је РХ освојила врло високо треће мјесто. Боје Хрватске бранио је и Марко Ливаја, унук једног од “србочетника” из Убли. А у оном правом рату између Русије и Украјине учествује и Младен Бајић као савјетник украјинског тужилаштва на процесуирању почињених ратних злочина од припадника руске војске.
Veritas.info
Povezani tekstovi
