Држављанин Србије Ратко Андрић (77) звани Чића, осуђен је неправоснажно на Жупанијском суду у Загребу на 15 година затвора јер је као потпуковник ЈНА и командант логора ратних заробљеника Мањача током 1991. држао у нехуманим условома заробљеног 221 припадника ЗНГ и МУП-а РХ од којих је један, ради изостанка нужне медицинске бриге, и преминуо, пише загребачки “Јутарњи лист” у данашњем интернетском издању.
Судско вијеће Андрића је осудило у одсудтву те му је уједно наложило и плаћање 59.037 куна судских трошкова у што је укалкулисано судско-медицинско вјештачење, трошак тумача, свједока и његова браноца. Одређен му је и истражни затвор.
Овај лист преноси и одбрану оптуженог Андроћа, коју је изнио на Оделењу за ратне злочине Вишег суда у Београду 2013. године, у којој је негирао кривњу:
“Познато ми је да се у Загребу против мене води кривични поступак. Ја у Мањачи нисам уопште био командант логора. Мене је рат затекао у Словенији те сам био у инспекцији тамо. Кад сам се вратио с јединицама ЈНА из Словеније, отишао сам јер сам радио у Управи безбедности и водио сам Ресор обука формација и опремања јединица војне полиције у ЈНА. Послали су ме у Мањачу рекавши ми да имају проблема са заробљеницима. Био сам професор и 15 година сам радио у Војној пошти Панчево. У Мањачи сам по доласку видио људе како су смјештени, били су то припадници ХВО-а који су се предали у Костајници припадницима ЈНА. И били су врло лоши услови смјештаја односно смјештај је био у шталама које су биле празне. Све то сам евидентирао, отишао у команду корпуса и рекао да немају услова да презиме, да се мора набавити слама, ћебад и одјећа. Помоћник команданта ми је на то рекао: ‘Немој се секирати, они свакако иду у размјену‘. На крају сам написао да припадници војне полиције не смију долазити у контакт с људима који су се предали” – бранио се Андрић напомињући да је било забрањено у логор уносити оружје нити се смјело улазити без његова одобрења. Што се тиче, пак, Станка Балтића, оптужени је навео да није био његов претходни командант већ само старјешина.
“Мене су у логору назвали комуњаром те ми се и физички пријетило па сам отишао помоћнику команданта за морал и рекао му да ми уговори састанак у мјесној заједници јер да ми људи, који се сматрају изневјеренима, пријете. Људи су се на крају предали према припремљеним попису. А кад је дошло опет до компликација, поновно сам отишао у Мањачу те су ми рекли да се на логор цијелу ноћ пуцало па је команда била забринута и направио се план обезбјеђења пет километара од мјеста. Предвиђена је затим била размјена, да ће аутобусима ићи до Карловца на инжењерском полигону. Било нам је тешко заробљене припаднике ХВО-а и МУП-а водити кроз подручје гдје су ратовали. Али на крају, кад смо дошли у Мекушја, није било ништа од размјене, а навечер сам гледао телевизију и чуо како у парламенту Хрватска изјављује како неће прихватити размјену бојовника. А како сам ја био помоћник командантакорпуса за војну полицију, имао сам задаћу организовати јединице војне полиције јер су све биле Б формације, а неке чак и Ц, док је А формација у војсци значила пуну попуњеност – рекао је још оптужени наводећи да је организовао та формирања, обуку и обезбјеђење.”
Такође је навео и да делегације Црвеног крста никада нису имале примједбе али да је данска делегација рекла да се људи морају купати. На то им је Андрић казао да ће “сви у тим зимским условима добити туберкулозу” успут се шалећи и да је “боље да буду прљави него мртви”.
На питање има ли сазнања о малтретирању у логору, Андрић је казао да му је шеф безбједности – старјешина рекао да су понеки војници били жељни иживљавања и да се желе тући.
Veritas.info
Povezani tekstovi
