Nedavno su skoro svi mediji u regionu preneli vest da je Opštinski sud u Sisku doneo nepravosnažnu presudu po kojoj Republika Hrvatska Đ. J. mora platiti ukupno 20.650 evra odštete na ime fizičkog i psihičkog zlostavljanja u hrvatskom logoru Kerestinec.
Po inicijalima lako smo otkrili da se oštećeni zove Đorđe Jovičić pošto se njegovo ime nalazi na popisu tridesetak oštećenih koji su svedočili u krivičnom predmetu koji je vođen pred Županijskim sudom u Zagrebu protiv Stjepana Klarića, ratnog komandanta “konačišta ratnih zarobljenika” Gajeva i Kerestinec i četvorice njegovih saboraca od 2010, kada je otvorena istraga, do 2017, kada je presuda postala pravosnažna.
Ne isplati se ostaviti svoj narod (ma kakav bio) i preći kod neprijatelja. Jer onda nisi ni za jedne ni za druge. Tvoji te preziru, drugi ti ne veruju i ne poštuju.
Logor Kerestinec, koji je bio smešten u istoimenom dvorcu iz 16 veka, u kojem se i za vreme Drugog svetskog rata nalazio zloglasni ustaški logor, i koji je u građanskom ratu devedesetih godina prošlog veka služio kao zatvor za ratne zarobljenike i civile, imao je specijalne metode mučenja kao što su: crna soba – prostorija ofarbana u crno, bez prozora, sa jednom crvenom sijalicom, u kojoj se nalazio arsenal sprava za mučenje (mornarske lestve, električne palice, gumeni i drveni penisi, sto za ruski rulet i sl); ludi ples (ples golih žena pred muškim zarobljenicima koji su se pred publikom morali samozadovoljavati); deminiranje (pronalaženje mina u krugu logora prilikom čega je dolazilo do eksplozije i ranjavanja); sakaćenje (odsecanje muškarcima prstiju i ženama bradavica).
S više od polovine sa spiska oštećenih “Veritas” je kontaktirao direktno ili preko njihovih izjava datim srpskim službenim organima nakon razmene, među kojima nije bilo Đ.J. Medijima su bili interesantni načini njegovog maltretiranja i dužina trajanja sudskog procesa radi naknade štete, a nama u “Veritasu” njegov puni identitet, a posebno kako je i zbog čega dospeo u pomenuti logor.
Moji saradnici su uz malo guglanja na internetu pronašli video-snimak u trajanju od oko sat vremena, u kojem Đ.J. iznosi svoju životnu priču i razjašnjava kako je dospeo u Kerestinec. Priča je poučna pa ću je prepričati i podeliti sa čitaocima “Politike”.
Đorđe Jovičić rođen je 1945. u selu Drenovac, opština Glina. Po nacionalnosti je Srbin, po obrazovanju elektrotehničar, živeo je u Petrinji, gde je od svoje 18 godine do septembra 1991, vodio privatni obrt. Višestrasnačje početkom devedesetih iznedrilo je “političke elite sa nastranim ideologijama, koje su imale za cilj recidiv iz Drugog svetskog rata”. Retorika kakvu su koristile tadašnje političke elite RH, na čelu sa Franjom Tuđmanom, počela je izazivati probleme. Običan narod nije bio sretan sa takvom retorikom, uključujući i “moje prijatelje, drugove, saradnike Hrvate, jer je smisleno bila uperena u recidiv NDH”. I kod srpskog naroda, koji je od te vlasti mnogo stradao i na tim prostorima, počeo se buditi osećaj straha, što je kod njih izazvalo potrebu političkog organizovanja. U tom momentu je to počelo sa “nekim doktorom Raškovićem u Kninu”, i odatle se širilo i na druge krajeve. Pošto nije bilo jedinstvenog programa, organizovanje je zavisilo od raspoloživih kadrova u lokalnoj sredini. “Mi u Petrinji smo to odradili tako da smo već nakon osnivačke skupštine stranke u javnosti označeni kao da je centar stranke u Petrinji.”
Kao kozmopolita i internacionalista i čovek koji se bavio dugi niz godina društveno-političkim radom shvatio je da od proklamovanih ideja, i sa jedne i sa druge strane, neće to biti tako ružičasto. “Srbi ne mogu ostvariti to što se tada već videlo, a videlo se da postoji paralelna veza sa nekakvim parasnagama iz Srbije, koje nameću ponašanje Srbima u Hrvatskoj i na taj način narušava integritet srpskog naroda u Hrvatskoj, jednostavno mu brani da se sam organizuje i sam zaštiti u vlastitoj zemlji. A sa druge strane, ja kao razuman čovek i ogroman deo mojih sagovornika pa i stranačkih kolega smatrali smo sasma prihvatljivim, sasma normalnim, da hrvatski narod ima pravo na svoju samostalnost, na svoju vlastitu državu i neka to čini.”
Rat je za njega počeo kada je osetio da mu je porodica “osobno ugrožena”. To je bilo 2. septembra 1991. kada je u Petrinji došlo do prvog oružanih sukoba. Toga dana JNA i TO napala je policijsku stanicu u Petrinji. Iz grada, gde su padale granate, požurio je kući, gde su mu bili supruga, kćerka od 19 i sin od 12 i po godina. Tada je već nastalo haotično stanje i dobar deo naroda se već tada počeo povlačiti iz Petrinje, “Hrvata, naravno, ali i Srba, koji su odlazili preko Kupe u Zagreb a nisu odlazili preko Une u Bosnu ili Srbiju”.
U takvom haotičnom stanju procenio je da na političkom planu među Srbima nema šta više raditi, pa se politički totalno pasivizirao, a s obzirom da je roditelj i glava kuće, morao je voditi računa o tom šta učiniti za dobrobit svoje porodice. I našao je jedini način “da napustim kuću, da napustim Petrinju, da napustim sav kapital koji imam i nepokretni i pokretni, i sa torbom u ruci i možda kojim dokumentom smo nas četvero iz naše kuće 8. septembra 1991. najpre otišli do Siska, a drugi dan za Zagreb”.
Po dolasku u Zagreb sa porodicom se smestio najpre u neki kolektivni centar u okolini Zagreba, gde su ga već za nekoliko dana posetili policijski inspektori po prijavi nekoga ko ga je prepoznao i optužio da radi za srpsku stranu, zbog čega je napustio kolektivni centar i iznajmio stan u Zagrebu. Ćerka je upisala fakultet, sin krenuo u sedmi razred osnovne škole i činilo se da je život krenuo normalnim tokom.
A onda 16. novembra u centru Zagreba ga hapse i vode u Sisak gde doznaje da je protiv njega otvorena istraga zbog krivičnog dela oružane pobune (teretili su ga da je viđan u Petrinji u SMB uniformi i da se sastajao sa oficirima JNA iz kontraobaveštajne službe, što nije bila istina) i zadržavaju ga u pritvoru, u kojem ostaje do 10. decembra kada ga vraćaju u Zagreb u kasarnu u Selskoj, u kojoj se iz raznih zatvora i logora po hrvatskoj prikupilo oko 1.500 osoba, koje su poveli na razmenu zarobljenika u Karlovac. Tadu mu je postalo potpuno jasno da takve razmene služe za etničko čišćenje. Međutim, on i još oko pedesetak osoba odbili su razmenu. Tom prilikom im je rekao da ne želi ponovo onima od kojih je pobegao i da želi da se vrati porodici u Zagrebu.
Iako su im delegati MKCK garantovali da će oni koji odbiju razmenu biti tretirani kao slobodni građani, u njegovom slučaju to nije bilo tako. Vratili su ga iz Karlovca u Zagreb u kasarnu, odakle su i krenuli na razmenu, a iz Selske je prebačen u Gajevu, gde je doživeo najteže maltretiranje, da bi iz Gajeve bio prebačen u Kerestinec, gde je takođe bilo svakovrsnog maltretiranja, odakle su ga nakon 15 dana vratili u Sisak, gde se protiv njega i dalje vodio krivični postupak zbog oružane pobune.
Pošto su i on i supruga mu i advokat Silvije Degen pokrenuli opsežnu akciju za njegovo oslobađanje, uključujući i posete i razne pisanije predstavnicima domaćih i međunarodnih organizacija, tri meseca nakon hapšenja pritvor mu je ukinut, nakon čega se vratio porodici u Zagreb. Dva meseca kasnije ponovo ga hapse i vode u Remetinac, gde doznaje da je krivično gonjenje protiv njega preuzeo Vojni sud, da je protiv njega podignuta i optužnica, određen pritvor i raspisana poternica. Pritvor mu se ipak ukida po njegovoj žalbi i nakon 14 dana ponovo je na slobodi. Međutim, po žalbi vojnog tužioca, Vrhovni sud mu ponovo određuje pritvor, što je saznao pre ponovnog hapšenja, zbog čega je 20. maja 1992. pobegao iz Hrvatske u Sloveniju s namerom da ode u Ženevu u sedište MKCK, čiji predstavnici su mu garantovali slobodu prilikom odbijanja razmene. No, ne uspeva u toj nameri, pa se obreo u Inzbruku u Austriji, gde je sa porodicom našao novi dom.
U međuvremenu je kuću u Petrinji, koja mu je bila porušena u aprilu 1992, obnovio. Sin mu živi u Austriji, ćerka u Petrinji a on između dece i ta dva grada. I još vodi mnoge pravne bitke protiv Hrvatske države za svo zlo koje mu je učinila devedesetih.
To bi ukratko bila Đorđeva priča upotpunjena sa nepravosnažnom presudom o naknadi štete sa početka ovog teksta. (Ceo snimak zainteresovani mogu pogledati na ovom linku: https://www.osobnasjecanja.hr/video-arhiva/dorde-jovicic/)
A šta je pouka iz ove priče?
Mogla bi biti da se ne isplati ostaviti svoj narod (ma kakav bio) i preći kod neprijatelja. Jer onda nisi ni za jedne ni za druge. Tvoji te preziru, drugi ti ne veruju i ne poštuju.
Savo Štrbac