1991.
* Настављени су жестоки војни окршаји између хрватских снага и јединица ЈНА у ТО- САО Крајине широм Хрватске: у Пакрацу, Дарувару, Валпову, Винковцима, Мурвици, Поседарју…
1992.
* На засједању Скупштине РСК, предсједник Горан Хаџић рекао је да је српском народу у РСК једино мјесто у савезу свих српских дражва, док је предсједник Владе РСК Здравко Зечевић одбацио “специјални статус” у оквиру Хрватске, а као приоритетени задатак је истакао ускраћивање мандата тадашњем Државном комитетеу СРЈ за сарадњу са УНПРОФОР-ом, на челу са Миланом Панићем.
* Копредсједници Мировне конференције о Југославији Сајрус Венс и лорд Дејвид Овен разговарали су у Београду са предсједником СРЈ Добрицом Ћосићем и том приликом је договорен почетак разговора предсједника СРЈ и Хрватске Ћосић-Туђман око несређених међудржавних питања. Такође је постигнут посебан договор о детаљима који се тичу Превлаке, сагласно заједничком званичном извјештају од 11. септембра.
1993.
* Предсједник РХ Фрањо Туђман је у Њујорку у два наврата говорио у СБ УН и пред Генералном скупштином УН-а. У тим приликама оштро је оптужио Србе за продужење кризе у Хрватској, а СБ УН је поводом одлучивања о француском приједлогу резолуције о продужењу мандата мировних снага УН-а у Хрватској поставио ултимативне услове за евентуално продужење мандата: 1. да УНПРОФОР спроведе разоружавање српских снага, 2. да успостави контролу на свим граничним прелазима између Хрватске и СРЈ и Хрватске и БиХ, 3. да се успостави хрватска власт у тзв. ружичастим зонама.
* Параламентарна скупштина Савјета Европе је на засједању у Стразбуру критиковала спровођење ембарага УН-а, против Србије и Црне Горе зато што кочи упућивање хуманитарне помоћи, али је подвукла да су за постојећу ситуацију ипак “одговорне српске и црногорске власти”.
1995.
* Удружење избјеглица и прогнаника у СРЈ је, у име 700.000 избјеглих лица са простора РХ, упутило Генералној скупштини УН-а, поводом прославе 50 година оснивања УН, апел у коме је речено: Скупштина УН и СБ имају моралну одговорност да осуде чланицу УН која је извршила највећи геноцид над грађанима своје земље друге националности.”
* На данашњи дан убијено је девет мјештана села Вариводе, сви убијени били су цивили који нису хтијели напустити своја огњишта и који су повјеровали хрватским властима да се онима који нису учествовали у рату неће ништа десити. Убијени су Јован Берић (75), Шпиро Берић (55), Радивој Берић (69), Марија Берић (69) Мирко Покрајац (84), Душан Дукић (59), Марко Берић (82), Милка Берић (67) и Јован Берић (56). Због кривичног дјела убиства из користољубља, како је окарактерисан овој злочин, Жупанијско тужилаштво у Задру је 1996 подигло оптужницу против бивших Хрватских војника Николе Рашића, Ивана Јаковљевића, Пере Перковића, Ивице Петрића, Златка Ладовића и Недиљка Мијића. Исте године су, иако су неки од њих у истрази признали злочин, ослобођени оптужбе усљед недостатака доказа.
* У вечерњим сатима у селу Коларина, општина Бенковац Маријо Дукић, Гојко Љутић и Невен Брчић су се довезли до куће Петра Боте (1935) и наредили му да им преда своје овце, и док су Љутић и Брчић товарили овце Дукић је смакнуо Петра испаливши у њега два метка. Жупанијски суд у Задру 1998. осудио је Дукића на 6 година затвора, али му је следеће године поводом Дана државности умањена казна за двије године.
Veritas.info
Povezani tekstovi
