ЛИСИЦАМА нам вежу руке на леђима и онда туку палицама и шутирају чизмама свуда по телу, не бирају где ће ударити. Кад те врате у собу не можеш да легнеш. Највише ме је тукао Бранко Албанац, имао је тај нагласак кад прича, а осталим не знам имена, нити надимке.
Ово је данас на суђењу у одсуству Бранку Тунићу хрватском држављанину и тада припаднику “Зенги”, оптуженом за ратне злочине у загребачком логору “Ракитје”, у Посебном оделењу за ратне злочине Вишег суда у Београду испричао оштећени Ж. Л. (51). Он је био заробљеник у том логору од 14. до 31. септембра 1991. године, где је према оптужници чувар Тунић убио заробљеног војника ЈНА Марка Утржана (20) из Кикинде и још 16 мучио, пишу Вечерње Новости.
Ж. Л. је испричао да су заробљене војнике раздвојили по националној основи и Србе ставили у једну спаваоницу, у којој их је било 30 или 40. Обележили су их као четнике и онда је почела тортура.
- Мало-мало ишли смо на чишћење подрума, а то је значило ићи на батињање – казао је Ж. Л. – Мене су чувари пет пута водили на пребијање. Некада су водили једног по једног, а некада по двојицу или тројицу. Тукли су нас толико да више ништа не осећаш. Скидали нам ципеле и тукли по табанима. Од бола више не знаш, ни где те је ударио. Једном су ме четворица ударала истовремено палицама и шутирали ципелама. После ми је крв цурила из ушију, па су ме водили код лекара. Ја сам се у “Ракитју” био охладио, помирио са судбином, шта буде буде. Повукао сам се у себе, ћутао и трпио.
Он је испричао да је војску служио у Љубљани, а да су их у марту 1991. године пребацили у Пречец, где је било складиште оружја, које су чували. У септембру су их опколиле хрватске “Зенге” и официри су предали касарну.
- Било је 35 војника и пет официра. Рекли су нам да ћемо бити пуштени кућама и одвели су нас у Ракитје, где је био неки сабирни центар и много хрватских војника у различитим униформама – испричао је Ж. Л. – Били смо на спрату у једној соби нас 30 до 40, а поред је била још једна исто пуна. Били смо закључани, а испред врата је стојао стражар. Чувале су нас “Зенге”. Подрум у којем су нас пребијали имао је две собе и није имао прозоре. Било нам је забрањено да причамо о мучењу, али кад се вратиш, сви виде какав си и да не можеш да ходаш.
Оштећени каже да је међу чуварима био један Жељко из Босне и он је био коректан.
- После Марковог убиства он ми је рекао “мали, ти си био следећи, али захвали мени што си жив”. Казао ми је да је Бранко био кренуо по мене, али га је он смирио и одвео заповеднику – прича Ж. Л. – Рекао ми је и да је после убиства Марка Бранко склоњен одатле.
Ж. Л. је казао и да је Хасан Дурић Муслиман из Цазина, који је код њих у јединици био керовођа, рекао чуварима у Ракитју да Срби певају четничке песме, а да никаквог србовања и певања таквих песама није било.
- Надам се правди и да ће сви ти чувари из логора да одговарају за злочине које су чинили. Након Марковог убиства сви смо пребачени аутобусом у логор у Селској улици, где нас нису тукли. Остали смо до 8. новембра, када су нас разменили на мосту у Босанском Шамцу. Били смо прва тура која је размењена. У заробљенишву сам био 58 дана – казао је оштећени.
Ж. Л. је навео да му је услед тог батињања у логору оштећен слух и да од тада слабије чује, а данас носи слушни апарат. Казао је да није могао да састави пет сати сна и да је имао страхове и дрхтавице. На показаним фотографијама у судници препознао је Бранка Тунића, као стражара који га је највише тукао.
У суду је данас саслушан и оштећени П. С. (50), који је испричао да су га два пута тукли. Први пут кад су их одвели у мензу пришао му је хрватски војник и почео да га шутира ногама, јер је као био мало изван реда, а онда га ударао по глави леђима и врату.
- Други пут су Бранко и још један стражар, који је био из Босне, у подрум одвели мене и Марка – прича П. С. – Чим смо ушли Бранко ме почео ударати палицом по глави и врату и шутирао по ногама, али га је тај Босанац некако смирио. Онда је Бранко почео да удара Марка по глави, који је пао, а он га је онда одвукао у другу просторију и изнутра сам чуо јауке. Вратили су ме у спаваоницу, а сутрадан на вечери ми је пришао тај Босанац, који је био добар према нама и тихо и некако тужно рекао да је Марко настрадао, да водимо рачуна и будемо тихи да и ми не настрадамо. Рекао ми је да га је Бранко убио. Он је иначе био најагресивнији, оличење зла и мржње.
П. С. каже да често сања та дешавања из логора и да и данас пије лекове, које су му преписали психијатри. Због пребијања оштећени су му вратни пршљенови.
- Гледао сам да некако временом потиснем све то што ми се десило, да се окренем животу, али психички проблеми су остали – казао је П. С.
СИНА НАЗВАО ПО МАРКУ
П. С. је казао да је Марко Утржан био диван, ведар и весео дечко, поносан момак, који је увек имао осмех на лицу и да га никада неће заборавити. Рекао је и да је сину дао име по њему и тада се расплакао у судници.
ПРЕТУКЛИ И ОЦА
Ж. Л. је испричао да му је отац чуо да је заробљен и из Србије је преко Босне дошао у Загреб.
- Ушао је у такси и тражио да га одвезе у Црвени крст и ту је погрешио, јер није рекао криж и таксиста је одмах знао да је Србин. Одвезао га је у полцијску станицу, где су оца испитивали и претукли. Онда су га пустили и он се вратио кући.
(Извор: Новости)
Povezani tekstovi
