Фотографије Жељка Напијала
На 24. годишњицу војне операције Олуја, са избјеглима из Хрватске смо разговарали о стварима које су понијели, а које и даље чувају.
Фотографије, кухињски предмети, бицикли, играчке… Избјегли из Хрватске чувају много тога што их подсјећа на некадашњи живот. Ово је прича о тим ситницама које живот значе.
Сваки почетак августа доноси буру у односима Србије и Хрватске.
Док Хрватска обиљежава Дан победе и домовинске захвалности и Дан бранитеља, атмосфера у Србији је много мрачнија.
Прошле су 24 године од како је више од 200.000 Срба морало да напусти домове на подручјима Баније, Лике, Кордуна и сјеверне Далмације.
Они данас живе неке нове животе.
Неки су одрасли и у међувремену добили дјецу, неки се скућили, а неки одселили на скроз други крај свијета – али сви и даље чувају нешто што их везује за некадашњи живот.
Доносимо вам пет прича о људима и њиховим стварима које живот значе.
Моја мама је из Хрватске понијела двије кесе.
У једној су били албуми са сликама, које сам прије пар година понио у Канаду.
Ту су слике мог првог рођендана, кад сам био беба, па кад сам био код бабе, кад су се мама и тата венчали, кад полазим у први разред… Углавном ствари којих се не сјећам.
Не могу ни да замислим да немам те слике, то би ми било страшно. Зато сам их и понио, да могу да се присјетим.
A у другој кеси је била моја стара гардероба – те ствари су ми већ биле мале, али је хтјела да их понесе.
Себи је понијела само оно што је имала на себи.
Још горе ми је што нисмо отишли заједно – ја сам отишао седам дана раније, тата ме је убацио у комби Црвеног крста, а она је кренула са оним хиљадама људи…
Била је са комшиницом, па су им се покварила кола, па су трчале пет километара до неког аутобуса… Неколико дана нисам уопште знао гдје је.
Јавила се тек кад је нашла телефон, да је жива.
Моја мама би за то и у свемиру нашла телефон.
Жељко Напијало има 35 година и већ дуго живи у Канади. Ради у банци.
Есцајг Александре Бибић
Наша кућа није скроз уништена, иако је унутра све изгорјело.
Послије рата, кад се све смирило, моја тетка из Шибеника је отишла тамо и нашла тањире, есцајг и тако неке кухињске ствари.
Све то је послала мојима и све то и даље чувамо.
Ништа друго нисмо понијели са собом, јер нисмо имали времена… Да смо остали само дан дуже, више нас не би било.
Есцајг и даље користимо, али ријетко, само кад је неки специјалан повод.
Данас нисам нешто посебно везана за њега, али моји јесу… Баш. И ја сам била раније, али прошло је доста времена. Шта да се ради, имала сам само четири године тада.
То је једино што је сачувано, отишли смо без ичега. Мој тата је имао само пет долара код себе.
Теча је страдао. Хтио је да иде својим колима, али су се она покварила. Поправио их је, али су центру Книна поново стала. Ту су га убили.
Тата је покушао да крене по њега, вратио се, али било је касно.
Иначе, смршао је тада девет килограма за седам дана.
Александра Бибић има 28 година. Завршила је новинарство на Факултету политичких наука у Београду. Недавно је постала мајка, па се тренутно највише занима бебом.
Камиончићи Ратка Стамболије
Иако сам у вријеме Олује имао само три године, и ја сам успио да понесем нешто са собом – два камиончића.
Био сам сувише мали, па знам само оно што су ми родитељи причали.
Кажу да сам, када сам видио да сви трче и трпају ствари у тракторску приколицу, и ја потрчао и донио оно што ми је тада било најбитније на свијету – играчке.
Поред одјеће, докумената и нешто фотографија, постоје још само двије ствари које смо као породица донијели у Србију.
То су касетофон и бицикл.
Прича око касетофона је једноставна – отац каже да је, када је посљедњи пут ушао у кућу и погледао унаоколо, видио тај, у то вријеме нови касетофон и да га је махинално понио.
А бицикл је имао практичну страну.
У свој тој збрци се за много људи није знало гдје су. Мој отац је прво кренуо мопедом, јер је било лакше да се креће уз колону, како би сазнао гдје је ко од наше фамилије и рођака, али се мопед покварио, па је узео бицикл.
И тако је и бицикл стигао за Србију, вожен дуж цијелог коридора.
Сад један мој преостали камион и бицикл чекају нека боља времена, да их вратимо у пређашње стање.
Касетофон и други камион су настрадали током година.
Ратко Стамболија има 27 година, бави се маркетингом и менаџментом, а ради за једну јапанску компанију.
Завршио је Високу електротехничку школу и званично је инжењер рачунарства.
Каже, наслиједио је колекцију старог новца од оца, па се бави нумизматиком.
Столица Јелене Релић
Не могу да издвојим баш једну ствар.
Има то неко дјечије ћебе које сам понела. Кад смо кренули, имала сам дијете од годину и три мјесеца и једно од четири године.
Спаковали смо углавном њихове ствари и нешто што сам знала да ће ми бити потребно да њих збринем.
Да ли то ћебе чувам зато што ми је успомена на све то? Не, не могу.
Чувам гомилу ствари које сам послије добила у Београду од људи који су нам прискочили у помоћ и помогли нам да се скућимо. То чувам.
Још увијек имам неку дрндаву стару столицу на којој и стално сједим јер је то била прва столица коју сам добила. Прва ствар која је опет била моја.
А из тог путовања немам ништа.
Понијела сам слике одоздо, да ми буду успомена на то тамо. То имам. Највише слике… Слике и дјечје ствари.
За себе и супруга нисам понијела готово ништа, како смо се тада обукли тако смо и кренули.
Јелена Релић има 59 година, дипломирана је фармацеуткиња и ради у приватној апотеци.
Каже, скућили су се прије десетак година, када су продали имовину “доле” и на кредит купили стан. Претходно су размишљали како да оду у иностранство, али нису успјели.
“Дјеца су ми завршила факултет и једно и друго. Раде и једно и друго”, поносно истиче.
Гејмбој Тање Королије
Имала сам осам и по година, па се не сјећам баш свега.
Нисмо били баш у колони, кренули смо пар дана раније.
Сјећам се да је мама спремила двије велике кесе, то јест, џака. Тата ју је онда грдио, као, “шта ће ти то, вратићемо се”.
Моји су понијели и дипломе, радне књижице, нешто гардеробе, два албума слика… Понијели смо и Тетрис и Гејмбој, који и даље имам.
Памтим тај Тетрис, био је крем боје, а гејмбој је био оне оригиналне сиве.
Стално смо га играли кад смо дошли у Качарево – село близу Панчева – гдје смо сазнали да је пао Книн и да нема повратка.
Мислим да га брат и даље чува. Било нам је жао да га бацимо, иако на батерије више не ради, а онај пуњач се одавно покварио.
Кетриџ је имао више од 30 игрица.
Тања Королија има 32 године и ради у банци. И она је недавно постала мајка, па каже да се тренутно “највише бави бебом”.
Олуја
Операција Олуја трајала је од 4. до 8. августа и њоме је окончан четворогодишњи сукоб у Хрватској.
У тој акцији расељено је више од 200.000 Срба, а припадници хратских снага убили су око 80 цивила који су бјежали у колони трактора и аутомобила, налази су Међународног суда правде.
Према подацима Хелсиншког одбора за људска права, до краја 1995. године убијено је око 400 Срба који су одлучили да остану у својим кућама.
Укупан број жртава и даље је предмет спорења Србије и Хрватске.
Хашки трибунал осудио је 2011. генерале Анта Готовину и Младена Маркача на по 18 година затвора због Олује, али су они ослобођени пресудом Жалбеног вијећа.
Према попису из 1991. године, у Хрватској је живјело око 500.000 Срба, а данас их је око 150.000.
Povezani tekstovi
