Bivši načelnik Službe državne bezbednosti (SDB) Srbije Jovica Stanišić zatražio je od suda u Hagu da ga prevremeno oslobodi izdržavanja kazne od 15 godina zatvora na koju je osuđen zbog ratnih zločina u Hrvatskoj i BiH, 1992-95.
U danas objavljenom zahtevu, podnetom sudu krajem marta, Stanišić (76) navodi da je do 10. marta ove godine izdržao 10 godina u zatvoru, odnosno dve trećine ukupne kazne.
Po pravilima suda, to je nužan uslov da bi njegov zahtev za prevremeno oslobađanje uopšte bio razmotren.
U zahtevu i propratnom ličnom pismu sudu, Stanišić je naglasio da prihvata nalaze presude i izrazio je žaljenje i kajanje zbog zločina koje su počinili Srbi i za koje je on, između ostalih, bio proglašen krivim.
Branilac Vejn Džordaš (Wayne Jordash) u zahtevu je, međutim, ocenio da Stanišićev doprinos tim zlodelima nije bio odlučujuće veliki i naglasio da je Stanišić, nasuprot tome, znatno doprineo mirovnim naporima međunarodne zajednice za okončanje ratova u Hrvatskoj i BiH, uključujući oslobađanje oko 300 vojnika Unprofora, dvojice francuskih pilota i američkog novinara Dejvida Rouda (David Rhode) iz ruku Vojske Republike Srpske.
U zahtevu se ističe i Stanišićeva odlučujuća uloga u primoravanju srpskih lidera u Hrvatskoj i BiH da prihvate Vensov, odnosno Dejtonski mirovni sporazum, koju su priznale i vodeće zapadne sile.
Odbrana tvrdi i da je Stanišić “uz lični rizik ponudio saradnju” sa haškim tužilaštvom i pre nego sto je sam bio optužen 2003. godine, iako vlasti u Beogradu do tada nisu bile usvojile zakon o saradnji s Haškim tribunalom.
Advokat Džordaš naznačio je i da je Stanišićevo ponašanje u pritvoru, kao i u zatvoru Valdhajm u Nemačkoj gde izdržava kaznu od jula prošle godine, bilo primereno i da zatvorska uprava stoga preporučuje da on bude oslobođen daljeg izdržavanja kazne.
Navodeći da bi, usled dugotrajne hronične bolesti, Stanišića trebalo pustiti na prevremenu slobodu i iz humanitarnih razloga, njegov branilac je u zahtevu podvukao:
“Stanišić ne traži simpatije, već samo malo razumevanja i malo milosti. On je star 76 godina i nepokretan je. Prevremeno oslobađanje bi mu dozvolilo da kratak, ali dragocen, poslednji period života provede kod kuće sa suprugom i sinom, u svojoj zajednici. Suprotno tome, odbijanje ovog zahteva bi ga gotovo sigurno osudilo na osamljeno umiranje u udaljenom zatvoru”.
O Stanišićevom zahtevu odlučiće predsednica suda u Hagu, urugvajski sudija Grasijela Gati Santana (Graciela Gatti).
U ličnom pisanom obraćanju Santani, Stanišić je ocenio da je rat u bivšoj Jugoslaviji bio “tragičan za sve koji su u njemu učestvovali, a naročito za one nad kojima su zločini bili počinjeni”.
Iako su sve strane u ratu počinile zločine, Stanišić tvrdi da su za njega “najveću težinu imali zločini koje su počinili pripadnici srpskog naroda, a naročito oni koji su ta zlodela opravdavali kao odmazdu za zločine nad mojim narodom u prošlosti”.
“Duboko žalim i izvinjavam se zbog mojih zločina, naročito posle presude u vezi sa mojim učešćem u udruženom zločinačkom poduhvatu, koju je sud u Hagu izrekao posle pravnog procesa koji je trajao 20 godina”, naglasio je Stanišić u pismu predsednici suda u Hagu.
On je naglasio da, iako “poštuje i prihvata presudu”, veruje da ima mnogo ljudi, ne samo među Srbima, koji poštuju njegov doprinos “mirnom i civilizovanom rešavanju sukoba u bivšoj Jugoslaviji”.
Stanišić je podsetio da je 30 godina odbijao da za medije govori i učestvuje u javnim političkim debatama zato što je “nastojao da zaštiti i očuva SDB Srbije od žestokih političkih figura i partija u Srbiji”.
“Moj jedini saveznik bio je Vrhovni sud Srbije, kojem sam poklonio poverenje u odlučivanju o ljudskim pravima, zakonu i Ustavu. Važno je naglasiti, u tom smislu, da ja nikada ni pre rata nisam davao prednost interesima mog naroda i vere nad drugim narodima i verama”, napisao je Stanišić.
Pravosnažnu presudu i kazne od po 15 godina zatvora Stanišiću i saoptuženom nekadašnjem prvom operativcu SDB Srbije Franku Simatoviću-Frenkiju, haški sud je izrekao 31. maja 2023.
Zbog lošeg zdravstvenog stanja, Simatovića je sud pustio na uslovnu slobodu krajem avgusta iste godine.
Proces Stanišiću i Simatoviću, uključujući prvo i ponovljeno suđenje, trajao je pune dve decenije i bio je najduži u istoriji Tribunala.
Stanišića i Simatovića je apelaciono veće haškog suda proglasilo krivim kao učesnike udruženom zločinačkom poduhvatu progona Muslimana i Hrvata iz BiH i Hrvatske, 1992-95.
Sud je time za po tri godine povećao prvostepene kazne od 12 godina zatvora koje je Stanišiću i Simatoviću (76) izrekao u junu 2021. zbog pomaganja i podržavanje zločina Crvenih beretki u Bosanskom Šamcu 1992.
Apelaciono veće suda delimično je usvojilo je žalbu tužilaštva i poništilo glavne nalaze iz prvostepene presude.
Žalbeno veće je Stanišića i Simatovića, kao protagoniste zločinačkog udruženja, proglasilo krivim za zločine Crvenih beretki, Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana i Škorpiona u Bijeljini, Zvorniku, Bosanskom Šamcu, Sanskom Mostu, Trnovu i Dalju.
Prema pravosnažnoj presudi, Stanišić i Simatović su za te zločine odgovorni kao učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo trajno i nasilno uklanjanje nesrpskog stanovništva iz delova BiH i Hrvatske.
Stanišić i Simatović prvi su bivši zvaničnici Srbije pravosnažno osuđeni za zločine nad Muslimanima i Hrvatima pred međunarodnim sudom.
Prema optužnici protiv Stanišića i Simatovića, na čelu tog zločinačkog udruženja bio je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, a glavni učesnici su bili srpski lideri iz BiH i Hrvatske.
Apelaciono veće proglasilo je Stanišića i Simatovića krivim po pet tačaka optužnice za krivična dela progona, ubistva, deportacije i prisilnog premeštanja Muslimana i Hrvata iz navedenih opština.
Prvostepenu presudu za pomaganje i podržavanje zločina u Bosanskom Šamcu, žalbeno veće je ukinulo.
Žalbeno veće je, takođe, poništilo nalaz iz prvostepene presude da Stanišić i Simatović nisu bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu i da nisu delili zločinačku nameru ostalih učesnika, iako su za to udruženje znali.
Zaključak da su Stanišić i Simatović bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu, žalbeno veće je izvelo iz nalaza da je SDB Srbije s njima na čelu, u septembru 1995, finansirala Srpsku dobrovoljačku gardu (SDG) Željka Ražnatovića Arkana kada je ta formacija u Sanskom Mostu počinila zločine nad tamošnjim Muslimanima, uključujući i ubistvo 75 osoba.
“Stanišić i Simatović bili su odgovorni za te isplate u vreme ubistva i time su značajno doprineli udruženom zločinačkom poduhvatu”, rekla je, saopštavajući presudu, predsedavajuća žalbenog veća sudija Gati Santana.
Na osnovu tog nalaza, žalbeno veće je utvrdilo da su Stanišić i Simatović bar od vremena obuke Crvenih beretki u logoru Pajzoš, krajem 1991, i zauzimanja Bosanskog Šamca, s proleća 1992, do zločina Ražnatovićeve formacije u Sanskom Mostu, u jesen 1995, “imali zločinačku nameru da ostvare udruženi zločinački poduhvat uklanjanja većine Muslimana i Hrvata iz delova BiH i Hrvatske”.
Stanišića i Simatovića, žalbeno veće je stoga proglasilo krivim za krivična dela “glavnih počinitelja” među članovima udruženog zločinačkog poduhvata poput Ražnatovića ili Škorpiona.
Na osnovu tog nalaza, Stanišić i Simatović osuđeni su i za ubistvo šestorice muslimanskih mladića iz Srebrenice koje su u julu 1995. kod Trnova počinili Škorpioni.
Snimak tog zločina, koji su zabeležili sami počinioci, prikazan je kao dokaz na suđenju Stanišiću i Simatoviću i na drugim procesima pred Haškim tribunalom.
Stanišić i Simatović osuđeni su i za ubistva desetina nesrba u Zvorniku, Bosanskom Šamcu i Sanskom Mostu, kao i za ubistvo Marije Senaši u okolini Dalja 1992.
Proglašeni su krivim i za progon, deportaciju i prisilno premeštanje u Bijeljini, Bosanskom Šamcu i Sanskom Mostu, 1992-95.
Ta krivična dela okvalifikovana su kao zločini protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanaj.
U izdržani deo kazne, sud je u maju 2023. Stanišiću priznao 2.643 dana, a Simatoviću 3.048 dana.
Proces Stanišiću i Simatoviću – uključujući prvo i ponovljeno suđenje – najduži je u istoriji suda u Hagu i trajao je 20 godina.
Stanišića i Simatovića uhapsile su vlasti Srbije tokom operacije Sablja posle ubistva premijera Zorana đinđića 2003. godine. Stanišić je bio prebačen u Hag 11. juna, a Simatović 30. maja te godine. U prvom pojavljivanju pred sudijom, obojica su izjavila da nisu krivi. Prvo suđenje je počelo, posle jednog neuspešnog pokušaja, u junu 2009.
U maju 2013, Haški tribunal je prvostepenom presudom Stanišića i Simatovića oslobodio krivice za zločine u Hrvatskoj i BiH, 1991-95, za koje su bili optuženi. Tužioci su uložili žalbu, a apelaciono veće Tribunala je u decembru 2015. poništilo prvostepenu presudu i naložilo novo suđenje koje je počelo u junu 2017, a završilo se novom prvostepenom presudom 30. juna prošle godine. Stanišić je celo ponovljeno suđenje proveo na privremenoj slobodi u Beogradu zbog bolesti.
Kako su ranije utvrdili lekari u Hagu i u Beogradu, Stanišić godinama pati od hronične bolesti organa za varenje (paučitis) i teške depresije. Stanišić i Simatović su, odlukom suda, i tokom prvog procesa više puta bili privremeno puštani iz pritvora.
