Ljubav prema muzici i umetnosti nasledili su od oca Jovana, skromnog pučanina i crkvenjaka pri šibenskoj pravoslavnoj Crkvi Svetog Spasa, pa su neke od prvih muzičkih „angažmana“ imali na sahranama i svirajući jutarnje „budnice“
„Gori ima svega, ima ‘tičjeg mlika, ali ovo doli oko Šibenika… Gori ima svega, di se šoldi beru, ali ovo teke, ovo zeru… Ko ovo more platit? Ovo nema cine, nije za dolore, nije za št’rline. Ko ovo more platit? Toga nigdi nima, drzi me ka’ cima, uvik ću se vratit! Ko ovo more platit’?“
Ovako je nekada pevao Arsen i zaista, gde god da je išao, uvek bi se vraćao rodnom Šibeniku, a kada malo bolje razmislimo – nije iz njega nikada ni otišao.
Ako krenete u šetnju po Varoši, brzo ćete stići do Ulice Nikole Tesle, gde su, na broju 41, dečačke dišpete pravila dva brata koja će izrasti u neponovljive umetnike i postati, svaki na svoj način, ponos i simbol ovoga grada. Nastavite li malo niže, doći ćete do Miminca, tamo će vas Arsen poučiti da „smrika je za crno, maslina za bilo, borić je za opol da ti liči tilo“. Ako se u staroj gradskog jezgri nađete za vreme Međunarodnog dječijeg festivala, videćete Arsena u srcima mališana od kojih neki još nisu ni stigli na ovaj svet u vreme kada ga je on napustio. Ako se, pak, tu nađete bilo koje druge letnje večeri, teško da ćete moći da prođete kalelargom, a da ne čujete stihove „O mladosti”, možda ćete se upustiti u „Razgovor s konobarom” ili ćete melanholično i sami početi da smišljate neku svoju verziju „Balade o prolaznosti”, ali jedno je sigurno – osetićete odjednom da vam je ovaj grad nekako poznat i blizak, čak i ako se niste u njemu rodili, ni u njemu odrasli i znaćete da je postao zauvek vaš „Amigo”. Kad ste već tu, obavezno se spustite do rive, tamo će vas dočekati Arsenova „Kuća pored mora”, svojevrsna oaza umetnosti i kulture, nastala da tragom njegovog nasleđa obogaćuje život Šibenčana i svih onih koji se tako osećaju.
O braći Dedićima
Kada uzmemo u obzir važnost i veličinu stvaralačkog opusa Arsenija i Milutina Dedića, ne čudi da je malo toga što o njihovim životima nije već opštepoznato. Ipak, valja promisliti o ličnostima takva dva umetnika koji su, u skladu sa sopstvenim prilično različitim i potpuno jedinstvenim senzibilitetima, iza sebe ostavili ne samo značajna dela, već i potpuno netipične poglede na život i svet iz kojih su, i jedan i drugi, umeli da izvuku nešto posebno i običnom smrtniku najčešće nevidljivo.
Ljubav prema muzici i umetnosti nasledili su od oca Jovana, skromnog pučanina i crkvenjaka pri šibenskoj pravoslavnoj Crkvi Svetog Spasa, pa su neke od prvih muzičkih „angažmana“ imali na sahranama i svirajući jutarnje „budnice“. Majka Veronika, domaćica bez formalnog obrazovanja, prenela je svojim sinovima nepokolebljivu životnu snagu i kamenu dalmatinsku volju zahvaljijući kojoj su ova dva dečaka iz radničke porodice postala umetnički velikani. Poštovanje i ljubav prema majci braća su neretko isticala, ona je ovekovečena u Arsenovoj pesmi „Majka Hrabrost”, a Varošani svedoče da im je majčina smrt obojici izuzetno teško pala.
Skromni uslovi u kojima su odrastali, a koji su se neretko graničili sa nemaštinom, ni Milutinu, ni Arsenu nisu poslužili kao razlog, niti izgovor da u svojim životnim borbama posustanu, već su ih naučili da su, uz intelekt i talenat, nepokolebljivost i rad neizostavni elementi uspeha. Iako karakterno prilično različiti, oba brata imala su duboko usađene ove postulate, zahvaljujući kojima su postali ono što danas jesu.
„Arsen je bio prilično organiziran, u Šibeniku je najčešće bio na nekoj vrsti aktivnog odmora, danju bi odmarao, a noću pivao. On je imao neki svoj ustaljeni režim, tačno se znalo kad se radi, kad ruča, a kad druži. Mile je bio više narodski čovik, uvik za druženje i razgovor, neposredan i spontan. On je stalno lutao, išao je po tim dalmatinskim selima, tražio inspiraciju za svoje slike, fotografirao stare seoske crkve, prirodu i kuće, a onda bi dolazio kod mene da mu to sve prebacim na CD, da bi sutradan opet mogao da nastavi. Jednom sam ga pitao kako to da on godinama tu nešto crta, a ja nemam ni jednu njegovu sliku. Odgovorio je da je nema ni on, jer se, kada otvori izložbu u Beogradu, za po ure sve rasproda. Ono što je njemu i Arsenu bilo zajedničko je ta ogromna ljubav prema Šibeniku koju su pokazivali svaki na svoj način – jedan kroz svoje slike, a drugi kroz pisme”, seća se nekadašnji sused Dedića Duško Jaramaz.
Milutinovi „Zapisi s predumišljajem”
Milutina i Arsena kao dva jedinstva u suprotnosti opisao je Radoman Kanjevac, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2, kada je, početkom prošlog meseca govorio na promociji posthumno objavljene knjige Milutuna Dedića „Zapisi s predumišljajem”.
„Koliko je Arsen bio disciplinovan, fokusiran, samozatajan, toliko je Milutin bio rapsodičan, raspričan, radoznao, renesansni polihistor sa kojim se moglo satima razgovarati o svemu što bi vam palo na pamet. U njegovom glasu je bilo neke patine koju možete čuti samo kod ljudi sa velikim iskustvom i osećajnošću koju imaju samo umetnici. Bilo je veliko zadovoljstvo slušati taj glas u emisiji ‘Zapisi s predumišljajem’ svakog petka na programu našeg radija, sarađivati sa čovekom kome je čitav svet bio dom i sa umetnikom u odnosu na koga je svaka enciklopedija bila običan, bezvredan, nemušti komad papira”, rekao je Kanjevac.
Ova knjiga, koja je izašla kao zajedničko izdanje Radiotelevizije Srbije i izdavačke ustanove Eparhije dalmatinske, objedinila je živopisne slike, skice i tekstove sa Milutinovih putešestvija koje je on sam odabrao. Svaka njena stranica prožeta je duhovnošću koja je bila neprikosnoveni deo piščevog života, a isto tako u njoj su sabrani i na sasvim neočekivani način isprepleteni život i religija, istorija i kultura, viša sila i ljudska priroda. U stalnoj potrazi za čarolijom na ovome svetu, koju je često pronalazio na najmanje očekivanim mestima, Milutin je u ovoj knjizi, kao i u mnoštvu drugih dela nastalih njegovim literarnim i likovnim izražajem, ostavio neizbrisiv trag.
Jednu priču iz boemskih dana čoveka koji je voleo život, kako da živi, tako i da ga u svojoj vizuri prenosi na papir, ispričala je zamenica glavnog i odgovornog urednika Radio Beograda 2 Snježana Bićanin. „Milutin je voleo kada ga neka pesma dotakne da razbije čašu, a konobari su to znali i dobrano naplaćivali. Dama sa kojom je Milutin tada provodio vreme nosila je zato kutiju sa čašama svaki put kada bi odlazili u neku od kafana, najčešće je to bila Skadarlija. Sa tom kutijom čaša su obilazili beogradske kafane sve dok jednog dana ona nije razbila čašu, kada je Milutinu saopštila da boluje od neizlečive bolesti”.
Životne okolnosti, nepredvidive i ironične kakve znaju da budu, odredile su da oba brata napuste ovaj svet daleko od svog voljenog Šibenika, ali su u njemu ostali večno živi. U jednom od svojih zapisa Milutin kaže da „za smrt nisu potrebne preporuke”, ona je prirodna datost za svakog čoveka. Ipak, postoji nešto što je imuno na nestajanje, nešto što odoleva zubu vremena i kraju, a braća Dedići su očito dobro znala šta je to.
Piše: Aleksandra Lošić
Povezani tekstovi
