Posle 83 godine srpskoj organizaciji će biti vraćen samo manji deo imovine u centru Zagreba, koju su bogati Srbi ostavili u nasledstvo novim generacijama za omogućavanje njihovog školovanja i obrazovanja
Specijalno za „Politiku”
Zagreb – Srpsko privredno društvo „Privrednik” iz Zagreba, najstarija aktivna organizacija Srba u Hrvatskoj, već dugo je podstanar u sopstvenoj kući, odnosno decenijama plaća kiriju (najpre gradu, a zatim državi) za korišćenje sopstvenog prostora u centru Zagreba. Ova apsurdna situacija uskoro bi trebalo da se razreši, jer je hrvatska vlada na jednoj od svojih poslednjih sednica, 8. marta ove godine, donela odluku da se deo prostora koji „Privrednik” koristi u Preradovićevoj ulici u Zagrebu i deo prostora na uglu Gajeve i Berislavićeve, „daruje” „Privredniku” zbog izuzetnih doprinosa na polju pomaganja u obrazovanju mladih. Velelepne zgrade na ovim adresama, ali i mnoge druge građevine u gotovo svim većim gradovima u Hrvatskoj, bile su u vlasništvu „Privrednika” sve do Drugog svetskog rata, a pravna borba za njihovo vraćanje traje već nekoliko decenija. Naime, budući da „Privredniku” nije priznat status naslednika nekadašnjeg istoimenog društva, a time ni vlasništvo nad vrednim nekretninama, pregovori s nekoliko hrvatskih vlada traju od 1997, kad je donet Zakon o denacionalizaciji. Slična udruženja koja su imala diskontinuitet u radu ipak nisu naišla i na slične zavrzlame i prepreke povratku imovine kao što je bio slučaj s „Privrednikom”. Tek ove godine kompromisnim pravnim rešenjem „Privredniku” je vraćena imovina, i to ugovorom o poklonu.
Međutim, ono što se činilo da će biti ispravljanje decenijske nepravde, ispostavilo se da je novi apsurd koji dostojanstvu ove tradicionalne dobrotvorne organizacije zadaje još jedan udarac. Sopstvenu imovinu „Privrednik” nakon 83 godine u formalno-pravnom smislu sada dobija „na poklon”, putem tzv. darovnice, ali ne svu imovinu, već samo njen manji deo.
„Osim imovine u Zagrebu, ’Privrednik’ je bio vlasnik zgrada i kuća u mnogim drugim gradovima u Hrvatskoj: u Rijeci, Gospiću, Karlovcu, Pakracu, Daruvaru, Slavonskom Brodu, Osijeku, Vinkovcima, Vukovaru… To su kvadrati prostora koje su bogati Srbi ostavili u svrhu školovanja i obrazovanja mladih ljudi, odnosno da se njihovom ekonomskom eksploatacijom osiguraju sredstva za njihovo sticanje znanja i veština za, u to vreme, različite zanate i trgovinu. Tu imovinu ’Privredniku’ je 1941. godine oteo ustaški režim, da bi onda tu otimačinu legalizovali komunisti 1946. godine u vidu nacionalizacije”, objašnjava predsednik „Privrednika” Nikola Lunić u razgovoru za „Politiku”.
„Privrednik” je, inače, od 1897. godine, kada je osnovan, pa do 1941, kad ga NDH nasilno ukida, pomogao u obučavanju više od 40.000 mladih za različite zanate i trgovinu. Mnogi od pitomaca dobili su preko „Privrednikovih” štedno-kreditnih zadruga i povoljne kredite za otvaranje samostalnih zanatskih i trgovačkih radnji, kao i za pokretanje raznih drugih poslova. Vrativši se nakon izučavanja zanata u svoje lokalne sredine, mnogi od njih bili su pokretači napretka i razvitka tih sredina, često jedini pismeni u svom kraju. Istorijska zasluga „Privrednika” u tom periodu ogledala se u tome što je pomogao u prevođenju znatnog broja seoskog stanovništva iz nekadašnje Vojne Krajine u urbano i građansko. Mnogi ugledni Srbi bili su dobrotvori „Privrednika”, među njima i Mihailo Pupin, Nikola Tesla, Jovan Cvijić, Paja Jovanović, Lazar Dunđerski.
„Privredniku” će biti vraćen deo imovine u Zagrebu, ali samo vrlo mali deo. Reč je o delovima dve vrlo vredne zgrade u samom centru grada. Jedna od njih je „Privrednikov” dom, koji se prostire na više od 2.000 kvadratnih metara i koji je osnivač ovog društva Vladimir Matijević, zajedno sa svojim saradnicima, tadašnjim uglednim i imućnim zagrebačkim Srbima, kupio 1907. godine za potrebe „Privrednika”. Ova zgrada ima i snažnu simboličku vrednost za današnji „Privrednik” – tu se nalazila centrala društva i to je bilo mesto gde su tadašnji pitomci dolazili, gde su obavljani lekarski pregledi, gde se utvrđivalo koje su njihove sklonosti za razne zanate i trgovinu i odatle su upućivani na razna mesta širom tadašnje Austrougarske. Druga zgrada, takođe vrlo važna, jeste Bačićeva palata. Nju je 1921. trgovac iz Jasenovca Lazar Bačić darovnim ugovorom poklonio „Privredniku” za školovanje srpske dece i omladine, za brigu o njima. To je njegova zadužbina, koja se prostire na više od 1.000 kvadrata. Bačić je bio veleposednik, industrijalac i veliki dobrotvor, a ironija sudbine udesila je da ustaške vlasti u NDH baš njegova postrojenja u Jasenovcu iskoriste za proširenje jasenovačkog logora, gde je počinjen genocid nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom.
„Privrednik” danas, nakon što je prošao kroz različite kulturno-istorijske prilike i nedaće, nakon obnove rada, funkcioniše tako što kroz svoja dva fonda, Fond „Vladimir Matijević” i Fond „Ivana Vujnović”, stipendira odlične učenike i studente slabijih materijalnih mogućnosti. To čini tako što oko sebe okuplja pre svega plemenite i požrtvovane ljude, institucije, što vlastitim humanitarnim aktivnostima, vodeći se načelima solidarnosti i dobročinstva, osigurava sredstva za stipendiranje školovanja i obrazovanja omladine. Tako „Privrednik” nastavlja tradiciju. Od obnove rada početkom devedesetih godina prošlog veka, pa do danas stipendirao je stotine učenika i studenata, a samo ove školske godine njih 132. Međutim, od sveukupne imovine, koja bi u ogromnoj meri olakšala ovu misiju, „Privredniku” je vraćeno oko 1.000 kvadrata, dakle, trećina. Ostatak je u posedu privatnih lica.
„Ovu odluku hrvatske vlade treba pozdraviti i podržati jer će zahvaljujući toj imovini ’Privrednik’ biti u mogućnosti da stipendira veći broj stipendista, moći će da poveća iznos stipendija, moći će da razvije i druge delatnosti usmerene na očuvanje i jačanje srpskog identiteta u Hrvatskoj, ne zanemarujući uključenost u hrvatsko društvo. Jer za ’Privrednik’ je kroz istoriju bila važna inkluzivnost koja se temeljila na snažnom identitetu i osećaju nacionalne pripadnosti”, napominje Lunić i objašnjava da uprkos velikom broju stipendista koje imaju, tek nešto više od polovine prijavljenih kandidata stipendiju i dobije, što govori kolika je potreba za pomoći u školovanju i obrazovanju dece i omladine, najčešće iz područja devastiranih ratom, koja ni do danas u ekonomskom smislu nisu dostigla razvoj ostalih delova Hrvatske.
Olivera Radović
Povezani tekstovi
