Устав Србије из 1990. године био је први сецесионистички документ, тврдила је Соња Бисерко у Хагу, а избегла је да одговори да ли је проглашење суверенитета Словеније исте године било сецесионистичко
Испитивање Соње Бисерко трајало је готово сат времена, а новинари су имали прилике да присуствују и њеном сведочењу и испитивању још троје хрватских сведока. Њихове изјаве, међутим, биле су под ембаргом све до 1. априла.
Од нашег специјалног извештача
Хаг – Десет година трајала је нека врста медијске припреме у Србији, поготово од 1988. до 1991. године, када је српски народ припреман за нешто што ће тек доћи, тако што се поново најављивао геноцид, пре свега у Хрватској и Босни. Инсистирало се на тези да је српски народ жртва обе Југославије. Та кампања је показала шта се спрема, рекла је Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, сведочећи иза затворених врaта Међународног суда правде у корист хрватске тужбе против Србије за наводни геноцид почињен током рата од 1991. до 1995. године.
Ову аргументацију Бисерко је употребила одговарајући на питања адвоката Новака Лукића, члана српског правног тима, који је од ње током унакрсног испитивања тражио да појасни своју писану изјаву, приложену Суду правде, у којој је рекла да је сценарио разарања Југославије унапред детаљно припремљен. Она је прецизирала да је овакав свој став базирала и на декларацијама партија попут СПО-а и СРС-а, на изјавама бројних академика, професора и других јавних личности у Србији, као и Меморандума САНУ, као документу који је заокружио цео тај поглед на кризу у Југославији.
Лукић је од Бисерко тражио и да објасни из ког извора потиче део њене изјаве у коме се каже да се због југословенске војне премоћи међународна заједница умешала у југословенску кризу.
„Само да вас подсетим да сам радила у Министарству спољних послова, у Управи за планирање и анализу, и да сам имала увид у све оно што се дешавало и како је реаговала међународна заједница све до Хашке конференције. Према томе, још док сам била у МСП-у, међународна заједница је постала активан актер. Нисам се позивала на изворе, јер не могу депеше и разне анализе да уносим као референце”, одговорила је Бисерко која се, како смо сазнали током овог сведочења, у писаној изјави зарад тумачења расположења у Србији позивала и на наводни интервју Добрице Ћосића за „Политику”, од 21. јануара 1991. године (увидом у документацију установљено је да је заправо реч о изводима из беседе академика Добрице Ћосића у Крушевцу, „Југославија и српско питање”, које је „Политика” објавила у пар наставака), као и на оно што је о Уставу из 1974. године говорио и писао академик Михаило Ђурић.
Лукић је тражио и да Бисерко појасни изјаву у којој каже да је српско руководство контролисало већину у Војводини, на Косову и у Црној Гори.
„Након што је Србија уклонила статус аутономије Војводини и Косову, Србија је постала цела. И након ’Жуте греде’ у Црној Гори. Она је на тај начин успоставила контролу над новим лидерима у тим покрајинама. Истовремено је у савезним структурама задржала место укинутих аутономија и тиме блокирала савезне органе и њихов рад. Значи, имала је контролу над четири гласа, у односу на четири остала гласа (Словенија, Хрватска, БиХ, Македонија)”, рекла је Бисерко уз закључак да је управо због српске блокаде престало функционисање савезне државе.
Пошто је у писаној изјави навела и да је Устав Србије из 1990. године био први сецесионистички документ, Лукић је питао Бисерко да ли се сећа амандмана на Устав Словеније од 27. септембра 1989. године, којим је дат примат републичким прописима у односу на савезне, на шта је Бисерко одговорила потврдно. Лукића је интересовало и да ли је, по њеном мишљењу, Резолуција Скупштине Словеније из јула 1990. године, којом је проглашен суверенитет ове југословенске републике, сецесионистички документ. Она је избегла директан одговор на ово питање наводећи да су све републике биле у припреми промене својих устава, што је заправо одражавало тадашњу реалност у Југославији, али је Србија прва де факто донела тај нови устав. На поновљено Лукићево питање, Бисерко је тражила од њега да је подсети шта је писало у тој резолуцији, а на Лукићеву опаску да је управо такву оцену, да је реч о сецесионистичком акту, изнела Сузан Вудвард у својој књизи „Балканска трагедија”, Бисерко је одговорила: „Немам тај документ пред собом тако да не могу сад да га коментаришем.”
Она је такође навела и да је ЈНА 1990. године де факто постала српска армија, што је, каже признао и сам генерал Вељко Кадијевић у књизи „Моје виђење распада”, а такву оцену је, како је рекла, изнео у својој књизи и Бранко Мамула.
Војска је, како је рекла, те 1990. године већ била реорганизована и припремљена за оно што ће се десити. На Лукићево подсећање да је хрватски тим изнео другачији податак, по коме је ЈНА постала српска војска 1991. године, Бисерко је одговорила да она ипак остаје при својој тврдњи, јер има у виду све оно што се дешавало у војсци скоро читаву деценију пре него што је почео рат и реорганизација армије. Србија је, како је рекла, променила читаву територијалну организацију ЈНА и довела је до тачке када је врло лако могла да се употреби у догађајима који су касније уследили.
Према речима Бисерко, ЈНА је 1991. године и јавно постала српска војска, поготово за време Хашке конференције, када је армија отворено стала на страну Србије. Али припреме за то су, како је рекла, почеле много раније. Војска и Србија су се, оценила је, „нашле” на две тачке – у одбрани социјализма и децентрализацији Југославије.
Током овог испитивања говорило се и о познатој реченици коју је 1991. године изговорио тадашњи председник Председништва СФРЈ Стјепан Месић: „Мислим да сам обавио свој задатак – Југославије више нема.” Уз опаску да је у време када је изговорио ову реченицу Стјепан Месић био председник Југославије који де факто није био председник Југославије, Бисерко је рекла и да је Месића инсталирала међународна заједница, међународна тројка, и да није имао никакве ингеренције ни контролу, рецимо над ЈНА. Она је на питање Лукића да ли зна ко је дао задатак Месићу, одговорила да не разуме на шта се односи питање. После Лукићевог појашњења да је мислио на реченицу коју је Месић изговорио у Сабору о томе да је обавио задатак, Бисерко је одговорила да је та реченица донекле ирелевантна, с обзиром на оно што се дешавало након Титове смрти, па до 1990. године у самој Србији и припрема које су вођене када ниједна друга република није била ангажована у томе. Како је истакла у то време ниједна друга република није размишљала о одвајању, о одласку из Југославије.
———————————————————————————————
У стану непријављеног господина
Адвокат Новак Лукић је у Суду правде оспоравао и кредибилитет Соње Бисерко као сведока наводећи да је својевремено, док је била запослена у Министарству спољних послова, проглашена дисциплински одговорном за давање нетачних података у вези са коришћењем стана. Појашњавајући о чему се ради, Бисерко је казала да је до тога дошло зато што није хтела да сарађује са Државном безбедношћу која је прогањала четири године.
„Цео случај је почео када сам се у време Титове смрти, тог викенда, нашла у Дубровнику са неким мојим енглеским пријатељима. Службе су скочиле на мене са захтевом да се ангажујем на обавештајним пословима у вези са мојом пријатељицом из енглеске амбасаде која се звала Џуди Браун, што сам ја одбила и рекла да то не спада у домен мојих дипломатских активности и да за то постоје друге службе. Чињеница је да сам тада становала, привремено, у стану извесног господина, пријатеља породице који није био пријављен. Од тога је направљена читава прича која је трајала четири године. Била сам стављена на лед, прошла сам тортуру Државне безбедности у министарству и у Државној безбедности. То је био један фабриковани случај који је имао циљ да ме принуди на сарадњу”, рекла је Бисерко, на шта је Лукић подсетио да је и поред тога још пуних десет година остала у Министарству спољних послова.
„Да, али рашчишћавање те ситуације је трајало неколико година”, узвратила је Бисерко.
———————————————————————————————
Критике на рачун Суда правде
Лукић је оспоравао кредибилитет Соње Бисерко и због чињенице да је јавно критиковала одлуку Суда правде по тужби БиХ против Србије за геноцид. Пошто није могла да се сети на које њене изјаве мисли, Лукић је подсетио на њене речи изречене у емисијама „Утисак недеље” и „Пешчаник”, када је тврдила да је одлука МСП-а политички компромис међународне заједнице према Србији.
Подсетимо, МСП је 2007. године утврдио да Србија није починила геноцид у Сребреници нити је подстрекавала на геноцид, али је крива што није учинила све што је у њеној моћи да спречи геноцид.
Бисерко је рекла да се таква њена изјава односила пре свега на чињеницу да овом суду нису били доступни многи документи који би га можда определили за другачију одлуку.
„Све моје изјаве које су се односиле на ту пресуду базирале су се на чињеници да нису били доступни документи које је српска делегација пред Хашким трибуналом затамнила и који су се односили на одговорност Високог савета одбране, пре свега у погледу Босне и онога што се тамо дешавало”, објаснила је Бисерко.
На подсећање Лукића да је у тим коментарима тврдила да је у питању политички компромис међународне заједнице учињен према Србији због скоре ампутације Косова, Бисерко је рекла: „Постоје многи политички компромиси према Србији, с обзиром на то да се сматрало, а и даље се сматра да је неопходно Србију привући европским интеграцијама. Ја сам своју изјаву базирала на чињеници да нису откривени сви документи који су били доступни у Хашком трибуналу.
———————————————————————————————
Крај каријере у кабинету Будимира Лончара
Соња Бисерко је радила у Министарству спољних послова СФРЈ од 1974. до 1992. године. Њен последњи распоред био је у кабинету министра Будимира Лончара, који је био хрватски кадар. Како је рекла на суду, на посао у министарству је престала да долази још 1991. године, после Хашке конференције, наводно јер је тада постало очигледно да Југославија више не постоји. Тада је са неколицином својих колега затражила споразумни раскид радног односа који је добила почетком 1992. године.
Јелена Церовина
Povezani tekstovi
