Gospođa Biserko ponovo oživljava tvrdnje da je SRJ počinila genocid i nad Srbima u Hrvatskoj time što je ih je prisilila da izbegnu iz Krajine
Srbi iz bivše RSK sa raznih kontinenata obraćaju se ovih dana „Veritasu” povodom intervjua Sonje Biserko, predsednice Helsinškog odbora za Srbiju, objavljenog u glasilu Matice Hrvatske „Vijenac” od 23. jula pod naslovom „Bez istine nema pomirenja” s predlogom da javno izrazimo negodovanje, barem zbog delova intervjua u kojima iznosi lažne opservacije o velikom krajiškom egzodusu od pre dvadeset godina.
Nekoliko dana sam izbegavao da otvorim taj intervju, računajući da je Sonja Biserko ponovila ono što je navela u svom ekspertskom iskazu u martu prošle godine pred MSP, svedočeći u korist hrvatske tužbe protiv Srbije zbog genocida. Tada je i sama najava njenog svedočenja s razlogom izazvala veliku medijsku pažnju i u Hrvatskoj i u Srbiji jer je zaista neuobičajeno u takvim sporovima, u kojima se dve države i dva naroda međusobno optužuju za najteže krivično delo kao što je genocid, da neko svedoči da je država u kojoj živi i gde uživa mnoge beneficije, počinila genocid. To je još neshvatljivije ako se ima u vidu da je njen ekspertski iskaz zapravo gomila ličnih impresija, sve na štetu njene sopstvene države, što je na kraju i sud prepoznao.
Mislio sam da ne može gore od toga. Kad ono, ipak, može. Naime, na konstataciju novinara: „Mirko Tepavac je nakon ’Oluje’ optužio Beograd za iseljavanje Srba iz Hrvatske”, usledio je Sonjin odgovor: „Pa Beograd je organizovao iseljavanje, koje su u početku zvali egzodusom Srba. I prve izjave Srba iz Hrvatske, koje su bile istinite i autentične, to su potvrđivale…”
Gospođa Biserko ovom izjavom ponovo oživljava tvrdnje iz prve hrvatske tužbe protiv SRJ iz 1991, čiji autor je američki advokat Dejvid Rivkin, o „duplom genocidu”, to jest da je SRJ počinila genocid i nad Srbima u Hrvatskoj time što je ih je prisilila da izbegnu iz Krajine. Pri tom zaboravlja da je sama Hrvatska, u Memorijalu iz 2001, zapravo izmenjenoj i dopunjenoj verziji prve tužbe, čiji su autori hrvatski profesori Ivo Josipović, bivši predsednik RH, i Ivan Šimonović, bivši ministar pravosuđa u Vladi RH, a sada pomoćnik generalnog sekretara SB UN, odustala od toga dela, jer je takva konstrukcija bila previše „maštovita” da bi je međunarodne sudije ozbiljno uzele u obzir.
Gospođa Biserko, namerno ili nenamerno, zaobilazi zaključak iz presude MSP po uzajamnim tužbama Hrvatske i Srbije o genocidu iz februara ove godine, u kojoj se, u paragrafu 479, navodi: „U ovom slučaju sud smatra nespornim da je znatan deo srpske populacije iz Krajine napustio taj region kao direktnu posledicu vojnih akcija koje su sprovodile hrvatske snage u okviru operacije ’Oluja’, naročito zbog granatiranja četiri grada na koja se pozivamo gore. To dalje znači da transkripti Brionskog sastanka, na koje ćemo se pozivati kasnije (v. para. 50-507), jasno stavljaju na znanje da je hrvatski politički i vojni vrh i te kako bio svestan da će operacija ’Oluja’ izazvati masovni egzodus Srba; oni su do izvesne granice svoje vojne planove zasnivali na takvom egzodusu, koji nisu smatrali samo mogućim već i poželjnim (v. para. 504).”
Jasno da jasnije ne može biti. Ali ne i za „hrvatskog eksperta” u tom istom predmetu. Koliko me pamćenje služi, gospođa Biserko se u drugim slučajevima iz sve snage zalaže da se poštuju presude međunarodnih sudova. Šta to bi sa njenom principjelnošću u slučaju kada sudovi nešto presude ili konstatuju u korist Srba?
Pošto sam i ja iz kolone, a i malo duže radim sa izbeglicama i na posledicama rata nego gospođa Biserko, ponoviću još jednom šta je izazvalo egzodus Srba iz Krajine u avgustu 1995: strah od bliskih susreta sa hrvatskom vojskom i paravojskom, koja se potrudila da im kroz zatvore i logore (Pakračka poljana, Sisak, Lora, Kerestinac, Kuline…) i prethodne akcije („Miljevački plato”, „Maslenica”, „Medački džep”, „Bljesak”) pokaže šta bi im se dogodilo u tim susretima. A tu percepciju su upotpunjavala i dalje sveža sećanja na pogrom Srba za vreme endehazije, koju je u mnogo čemu oponašala hrvatska vojska devedesetih. Jedan krajiški general, u vreme„Oluje” na funkciji pomoćnika komandanta SVK za pozadinu, pod čiju nadležnost je potpadala i evakuacija stanovništva, više puta je komentarisao da bi mu za evakuaciju toliko stanovnika koliko ih je u vreme „Oluje” živelo u SAO Krajini bilo potrebno najmanje mesec dana.
Narod se u strahu evakuisao za nekoliko dana. Oni koji na vreme nisu pobegli, pobijeni su u ritualnim ubistvima ili su smešteni u logore u kojima su im nanošene teške fizičke i mentalne povrede, kako je to konstatovao MSP u februarskoj presudi.
Jedino sa čim se slažem sa gospođom Biserko od izgovorenog u njenom povelikom intervjuu jeste naslovna tvrdnja da „bez istine nema pomirenja”.
Informaciono-dokumentacioni centar „Veritas”
Savo Štrbac
objavljeno: 01.08.2015.
