D.I.C. Veritas

Политика, 01.10.2015., Саво Штрбац Мигранти, Крајишници и њихова понуда

Садашње избеглице су много организованије и сналажљивије од нас из деведесетих

Некако у сенци недавног ,,царинског рата” између Хрватске и Србије остале су јавне понуде крајишких Срба о уступању њихових имања, која су напустили пре 20 година пред ,,Олујом”, мигрантима са Блиског истока. Подсећања ради, управо је ,,Политика” прва почетком септембра писала о понудама Владимира Дмитровића и Милована Будимлије њихових кућа у Глини и Плашком. Председник Савеза српских удружења Севернобачког округа Саша Граворац предао је средином овог месеца министру Александру Вулину допис и замолио га да званично буде упућен Влади РХ, у којем избегли из Хрватске нуде своје куће и друге објекте избеглицама са Блиског истока. Недељу дана касније Скупштина и Влада РСК у прогонству упутили су заједнички имејлпредседнику Европског савета, у којем предлажу да ЕУ откупи или узме у закуп имовину крајишких Срба у Хрватској и понуди је мигрантима.

Српски медији су са симпатијама писали о емпатији Крајишника као бивших избеглица према новим, док се коментари у хрватским медијима могу свести на став како Срби ,,дарују мигрантима куће, да би их на даљински управљач искористили у борби против Хрватске”. На крајишке добронамерне понуде једино се до сада нису оглашавали потенцијални „даропримци”. Очито зато што су им циљ најбогатије и правно најуређеније државе Европе, међу које не спадају ни Србија ни Хрватска. А да би толики разнолики народ из разних држава азијског и афричког континента имао исти циљ, неко их је морао информисати и организовати. То говорим из сопственог искуства са крајишким егзодусом од пре 20 година. Нама је и пут од Книна до Београда био веома дуг и са много препрека, иако смо били ,,своји међу својима”.

Истина, ми смо, нас вишеод 220.000, били у једној непрекинутој колони и нисмо имали проблема са оријентацијом. Наиме, кроз Босну смо имали једну једину руту, коридором, па је само требало пратити оне испред. По уласку у Србију такође нисмо имали проблема са рутама пошто нам је полиција непогрешиво показивала пут за Косово. А ови садашњи мигранти, у много мањим групама, пролазе кроз десетине држава и, за разлику од нас, немају властитих превозних средстава, па користе све врсте превоза, не либећи се ни пешачења. И много су храбрији од нас. Ми смо беспоговорно слушали полицију која нас је усмеравала на Косово или нас хапсила и враћала на ратиште у Босну, па и упућивала на Арканов ,,голи оток” у Ердуту. А Сиријци знају и да се потуку с полицијама држава кроз које пролазе.

Посебно ме фасцинира њихово непогрешиво проналажење илегалних граничних прелаза, као рецимо последњих дана на српско-хрватској граници, што је и довело до петодневне блокаде границе. Док сам слушао хрватског премијера како за време ,,царинског рата” прозива Србију због тога што њена полиција „намерно доводи мигранте на те илегалне прелазе”, за које његов министар полиције каже да их ни он, као искусни извиђач, не би могао пронаћи, мислио сам да је у праву. Међутим, кад је српски премијер објаснио да се Србија „не меша у избор мигрантских рута”, већ да је то искључиво њихов избор, поверовао сам њему, пошто сам се и сам, више пута намерно обилазећи београдску аутобуску и железничку станицу, уверио да они заиста сами одлучују којим путем ће се даље кретати.

Садашњи мигранти су много организованији и сналажљивији од нас из деведесетих. Верујем да им у томе помаже интернет, на којем се са новим генерацијама мобилних апарата може видети сваки делић земаљске кугле и све информације ,,брзином светлости” преко друштвених мрежа преносити осталима.

Веома ми је драго да за несрећнике који беже од рата из далеких азијских и афричких земаља нема чврстих граница и несавладивих препрека и да се Хрватска, која нас је протерала, и Србија, која нас је примила, такмиче ко ће их боље угостити. То значи да су и ове две државе, за које смо ми Крајишници судбински везани, веома напредовале у исказивању емпатије за несрећнике који су остали без имања и завичаја. Али ми смета то што Хрватска и даље показује антипатију према нама Крајишницима као својим некадашњим држављанима. Због тога у понудама наших имања у Хрватској мигрантима, поред истинске жеље да им се помогне, има мало и ироније.

*Документационо-информациони центар ,,Веритас“

Саво Штрбац
објављено: 01.10.2015.
facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.