Прошле недеље регион је “потресао” случај “ракетирање Банских двора”, (где се налазило седиште преседника Хрватске Ф. Туђмана) које је уследило 7. октобра 1991. године, односно подношење кривичне пријаве и отварање истраге против бивших припадника ЈНА: комаданта 5. ваздухопловног корпуса генерал-мајора Љубомира Бајића, начелника у противваздушној одбрани Слободана Јеремића, начелника 105. ловачког бомбардерског пука Ђуре Миличевића, референта у тадашњој Контраобавештајној служби Ратног ваздухопловства Чедомира Кнежевића, пилота Ратка Допуђе, (сви засад непознатог држављанства) и пилота Давора Лукића, држављанина Хрватске. Терете се због основане сумње да су починили кривично дело убиства представника највиших државних тела у покушају и кривчног дела ратног злочина против цивилног становништва.
На питање новинара да ли се осећа одговорним, осумњичени Слободан Јеремић одговара: “Када будете питали супротну страну да ли је неко одговарао и ко је крив за бомбардовање избегличке колоне док су им куће гореле у Хрватској, кад то будете питали и то будемо разјаснили, онда ме позовите да одговорим на ово питање”.
Ко је то и где бомбардовао избјегличке колоне на које алудира Јеремић?
У јеку хрватског напада на српску област Западна Славонија, која је у то време била под заштитом УН, 2. маја 1991, око шест часова ујутро, хрватски авион “миг 21” надлетео је Босанску Градишку над којом је испустио четири касетне бомбе. Из рушевина једне потпуно срушене куће у близини градске болнице извучени су обезглављени лешеви деветогодишњег Немање Гојића и његове сестре шестогодишње Дајане. Истом пригодом тешко је рањена њихова мајка Гордана и још троје комшија. Авион је оборен одмах по избацивању убојног терета. Погодио га је пројектил ПВО ВРС. Заједно са распаднутим авионом у реку Саву пао је и пилот, који се звао Рудолф Перешин. То је исти онај пилот који је 25. октобра 1991. дезертирао из ЈНА са “мигом 21”.
Нешто више од два месеца касније, у току извођења акције “Олуја”, на петровачкој цести, у близини места Бравско, хрватски авион је гранатирао избегличку колону из РСК и том приликом убио: Даринку Дрча (68) и њене унуке Јовицу Дрча (6) и Мирјану Дубајић (21); Невенку Рајић (11) и брата јој Жарка (9); Крстана Вуковића (44) и његовог сина Дарка (13); Бранка Стјеља (72) и његовог сина Мирка (34) те Милку Ковачевић (83), док је рањено више десетина. Авион који их је побио био је марке “миг 21” и полетео је са аеродрома Сплит.
Само дан касније, на цести Нови Град – Приједор, у селу Сводна, два хрватска “мига 21”, која су полетела са загребачког аеродрома “Плесо”, ракетирали су избегличку колону, којом приликом су убили Марију Галогажа (65) и њеног сина Радета (40) те Милу Малобабића (42), док су четверо деце и четири жене из њихових породица теже рањени.
За гранатирање избегличких колона на петровачкој и приједорској цести тужилаштво БиХ годинама води интензивну истрагу, која никако да се заврши пошто Хрватска неће да им достави имена пилота који су управљали авионима у тренутку гранатирања поменутих колона. Штавише, службена Хрватска је све до 2013. године порицала да су њени авиони уопште учествовали у тим гранатирањима, оптужујући Србе за “самогранатирање”. Тек пошто је хрватски магазин “Војна повијест” објавио све активности њиховог ратног ваздухопловства у акцији “Олуја”, споменувши и оне на петровачкој и приједорској цести, о чему је српска страна обавестила МСП у спору о геноциду по узајамним тужбама Хрватске и Србије, хрватска страна је у писаној форми признала да је “хрватска војска заиста предузимала одређене акције против српских моторизованих оклопних колона на територији Босне, али мета им нису били српски цивили”.
Дакле, ако су хрватски органи гоњења чекали 26 година валидне доказе да процесуирају одговорне припаднике бивше ЈНА за гранатирање Банских двора, где је била једна цивилна жртва и четвoро рањених, питам се што их је спречавало да процесуирају одговорне по командној одговорности и непосредне извршиоце поменутих гранатирања цивила у Градишци и избегличких колона из РСК на петровачкој и приједорској цести, кад су имали све доказе у рукама, односно зашто нису поступили по замолници тужилаштва БиХ да их барем они процесуирају.
Одговор је у “двоструким аршинима”. Њихови пилоти, који су убијали децу и старце у другој држави од којих им није претила никаква опасност, су “витезови и хероји”, како су Перешина посмртно називали Туђман и Антун Тус, а пилоти ЈНА и њихови наредбодавци, који су гранатирали легални војни циљ, су убице и ратни злочинци. Наравно да се на оваквим дуплим стандардима не може градити ни помирење ни поверење.
Саво Штрбац, Документационо-информативни центар „Веритас“
Политика, 19. децембар 2017, штампано издање
