D.I.C. Veritas

Политика, 03.07.2017, Саво Штрбац: Загреб признаје РСК, али само преко неисплаћених пензија

Овдашња јавност је ових дана обавештена о томе да Међународна организација рада (ИЛО) сматра да Хрватска није дужна да пензионерима с некадашњег „окупираног територија“, претежно српске националности, исплати пензије из ратног периода деведесетих. ИЛО је, у ствари, одговорила на представку Удружења српских пензионера са подручја бивше РСК, коју су још у новембру 2014. поднели против Хрватске, тражећи исплату доспелих а неисплаћених пензија. Према извору из хрватског МВЕП-а, на који се и позивају медији, „ИЛО је оцијенио да Хрватска није одговорна за исплату тих пензија и то је потврда онога што су имали рећи хрватски судови и Европски суд за људска права (ЕЦХР) у случају Љубе Чекић и ocтaлих против Хрватске 2002.“

Иако оцене Међународне организације рада немају извршну снагу, оне су од великог значаја за судбину захтева за исплату пензија

О чему говори случај Љубе Чекић? О тужби коју су 1. марта 2002. заједно поднели поменута Љуба Чекић, Ката Ненадић, Љубица Мицин, Миљка Ковачевић и Јанко Шпановић против Хрватске пред Европским судом за људска права. Заједничко им је да су они или њихови брачни другови, који су у међувремену умрли, остварили пензију од хрватског пензионог фонда пре почетка распада СФРЈ, да су за време рата деведесетих живели на подручју РСК, да им је Хрватска престала да исплаћује пензију у лето 1991, да су у акцији “Олуја” избегли у Србију и да су се вратили у РХ 1997. и 1998. године. Тражили су исплату заосталих пензија, док им је РХ успоставила решење о исплати пензија годину дана пре подношења сваког појединачног захтева, а одбила их за период пре тога.

Пре обраћања Европском суду, поменути пензионери су поднели тужбе надлежним општинским судовима тражећи исплату неисплаћених пензија, али су све тужбе одбијене. Уз образложење да су: 1) именовани примали пензију од власти које су контролисале територију на којој су живели, а да је хрватском Закону о мировинским односима (1998) једна особа имала право само на једну пензију и б) да је према овом закону било могуће тражити и добити примања из пензионог осигурања само за последњих 12 месеци од подношења сваког појединачног захтева, што значи да је за остали период наступила застарелост потраживања.

 

Саво Штрбац: Хрватска признаје РСК, али само преко неисплаћених пензија, Политика, 3.7.2017.

Првостепене пресуде потврдили су и жупанијски другостепени судови, а у децембру 2000. одбијена је и њихова заједничка уставна тужба уз образложење да „нису била повређена њихова права“. Тако се испоставило да Хрватска признаје РСК, али само по томе што је уместо ње исплаћивала пензије. Колики су то износи били и да ли су у складу с претходно донетим решењима о износима пензија, надлежним институцијама у Загребу очигледно није важно.

Иако оцене и мишљења ИЛО немају извршну снагу, у конкретном случају тај став има велики значај за даљу судбину захтева за исплату неисплаћених пензија хрватским пензионерима српске националности који су живели на подручју тадашње РСК. Не упуштајући се у то да ли су поменути пензионери у РСК примали социјалну помоћ или стварни износ пензија који им је припадао на основу решења хрватског фонда, специјализована агенција УН, која промовише социјалну nравду и међународно призната људска и радничка права, дала је легитимитет досадашњој пракси хрватских судова у решавању проблема заосталих пензија. На тај начин пензионери из некадашње РСК уштедели су хрватској држави око 800 милиона евра (до ове суме се долази ако имамо у виду 81 неисплаћену пензију, у просеку око 200 евра свака, за 50.000 пензионера).

 

Саво Штрбац, Документационо-информациони центар „Веритас“

Политика, 3. јул 2017, штампано издање

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.