Хрватски медији су 22. новембра ове године објавили вест под бомбастичним насловима да се над Српском православном црквом, Епархијом загребачко-љубљанском проводи стечај, коју су преузели и сви медији у региону. Не знајући о чему се ради, потражио сам извор ове вести и нашао сам га у загребачким „Вечерњим новостима“ које су уз текст под насловом “Због дугова имовина СПЦ-а на ‘бубњу'?”, објавили факсимил одлуке Трговачког суда у Загребу, Сталне службе у Карловцу бр. 1 Ст-2752/2023-9 од предходног дана која се састојала од два дела:
Решењем се “покреће претходни поступак ради утврђивања претпоставки за отварање стечајног поступка над дужником Српска православна црква у Хрватској, Епархија загребачко-љубљанска, Загреб, Илица 7/II, ОИБ: 47482839610.”, а закључком се “наређује особи овлаштеној за заступање дужника (администратору Митрополије Кирилу Бојовићу) да у року осам дана достави овом суду попис имовине и обавеза дужника”, те се “заказује рочиште ради очитовања о предлогу за отварање стечајног поступка за дан 19. децембра 2023. у 10.00 сати”.
У том акту, којег потписује суткиња Јадранка Међерух, не наводе се разлози због којих је ФИНА (финансијска агенција) поднела предлог за покретање стечајног поступка над дужником, што је довело и до разних медијских спекулација и на хрватској и на српској страни. Српски медији су уочили и да је рочиште заказано на велики православни верски празник Св. Николу, у чему се видели и одређену злу намеру.
Другог дана саопштењем се огласила и СПЦ и разјаснила порекло и висину дуга због којег је покренут стечајни поступак у којем подсећа да је 11. априла 1992. године, у 22.45 часова, минирана палата Митрополије у центру Загреба и наводи: “Штета је била огромна, јер се први спрат урушио и уништио све у приземљу, добрим делом и веома драгоцену музејску поставку и раритетну библиотеку, које су се, уз резиденцијални део у тој палати налазиле. По окончању ратних збивања, покојни митрополит загребачко-љубљански Јован, водећи се начелом правичности и праксом коју је држава, у другим случајевима, примењивала сносивши трошкове у рату уништених непокретности, покренуо је процес надокнаде за ову палату из 1886. године, дело немачког архитекте Круне Вајдмана”. И после вишегодишњег суђења СПЦ је изгубила парницу у Хрватској, па је пресуђено да црква држави Хрватској мора да надокнади судске трошкове у износу од 100.000 евра, који износ ће, мада је пресуда неправична, бити подмирен из прихода Црквене општине загребачке, наводе из Српске православне цркве.
Нас у “Веритасу” заинтересовао је и догађај минирања резиденције загребачких митроплита, а посебно да ли је неко и процесиран за тај злочин.
Претраживали смо све доступне емисије типа “догодило се на данашњи дан” али ни у једној од држава региона, које свакодневно емитују емисије под овим или сличним називом, не нађосмо ни речи о минирању овог веома вредног објекта у самом центру Загреба. Једино на сајту Епархије загребачко-љубљанске може се прочитати оно што је објављено и у поменутом саопштењу СПЦ, али не и ко је наредио или извршио ово кривично дело, у којем се остварују сви битни елементи ратног злочина “уништавање културних и историјских споменика”, за које дело су, због рушења или оштећења и мање вредних и значајних објеката широм Хрватске и бивше Републике Српске Крајине (РСК), процесуирани и правоснажно осуђени многи припадници бивших Југословенске народне армије (ЈНА) и Српске војске Крајине (СВК).
Ни у еведенцијама процесуираних лица за ратне злочине пред међународним и домаћим судовима из рата деведесетих на подручју Хрватске и бивше РСК такође не нађосмо никаквог трага да је неко процесуиран за минирање палате Митрополије у центру Загреба.
Трећи дан по објављивању вести о покретању стечаја над Митрополијом загребачко-љубланском, телефоном ми се јавио Милован Шкорић, пореклом из Бенковца, којег познајем од пре рата и за којег сам знао да га је почетак деведесетих затекао у Загребу на некој одговорној функцији у републичкој извршној власти, и испричао ми следеће:
У време минирања палате Митрополије у Загребу обављао је функцију “координатора у владином Уреду за прилагођавање европским интеграцијама”, због чега су му биле доступне многе информације недоступне јавности. Тако је непосредно по минирању поменуте палате дознао да иза тог чина стоји Томислав Сигетић звани “Вук”, који је био припадник Хрватске војске (ХВ) у рангу инструктора, под чијом командом је била група од тридесетак специјалаца и којој то није био први минирани објекат у Загребу. То што је он знао, знала је и хрватска полиција, на челу са тадашњим министром Иваном Јарњаком, са којим се лично сукобио око овог случаја. Наиме, Јарњак је најпре демантовао да је минирање извела Сигетићева група, а кад је и тадашњи хрватски недељник “Слободни тједник”, уз његову “помоћ” објавио текст у којем прозива Сигетићеву групу за минирање палате Митрополије у Загребу, исти су похапшени и предати Сигуроносно-информативној служби (СИС), коју је водио Јосип Перковић (данашњој јавности најпознатији по умешаности у ликвидацију хрватског политичког емигранта Стјепана Ђурековића у Минхену 1983, због које је био изручен немачким властима које су га 2016, заједно са бившим југословенским обавјештајцем Здравком Мустаћем, осудиле на доживотни затвор), и која их је након неколико дана пустила на слободу. И од тада ником ништа. Жао му је што СПЦ, поред тога што им је нанесена велика штета, мора и да плати велике парничне трошкове држави која није санкционисала познате починиоце. Због тога је спреман, каже ми, сведочити пред било којим судом да је све ово тачно и истинито.
Изгубвши спор са хрватском државом због минирања њеног објекта у току рата деведесетих, Епархија загребачко-љубљанска се придружила значајном броју Срба којима су такође током деведесетих порушени приватни објекти широм Хрватске и бивше РСК и који су такође изгубили спорове уз обавезу да држави надокнаде у правилу изузетно високе трошкове парничног поступка, који су у пропорцији са висином тужбеног захтева. За разлику од СПЦ, многи од њих нису били солвентни, па им је преостала имовина у Хрватској заиста и “отишла на бубањ”.
Другим речима, до сада нико од припадника српске националности није добио парницу против државе Хрватске кад је у питању надокнада материјалне штете за порушене и девастиране објекте у рату деведесетих прошлог века. Наиме, Хрватска је 2003. донела сет закона, између осталих и Закон о одговорности за штету насталу услед терористичких аката и јавних демонстрација, којим су ставили ван снаге опште прописе обавезног права о одговорности за штету, по ком закону држава преузима одговорност само за смртне случајеве, телесне повреде и оштећења здравља, али не и за материјалну штету, која се санира према Закону о обнови.
Суткиња која је донела поменути акт у свему је поступила по законској процедури прописаној у Стечајном закону, осим у једној “ситници”. Ради се о термину заказивања рочишта, што је заправо и једино у њеном домену. Оно што ја никада не бих урадио као судија, а радио сам у хрватском правосуђу до почетка деведесетих, не бих рочиште заказао на црквени празник, посебно не на Светог Николу. Ми смо у оном комунистичком времену, иако то нигде није било прописано, и те како пазили на верске празнике, посебно на оне у црквеним календрима означене “црвеним словима” као што је Никољдан, јер је то верски празник који се и по грегоријанском и по јулијанском календару највише слави у Хрватској.
И заиста не могу ни да схватим ни да прихватим да данас у “најкатоличкијој држави на свету” постоји судија који би с неком злом намером заказао рочиште на Светог Николу на које позива верску заједницу и њеног митрополита. Ако је то урадила већ поменута суткиња с намером да понизи и увреди ту верску заједницу, по мени је то много опасније по положај СПЦ и њене вернике у Хрватској и од неправедног плаћања оних великих парничних трошкова.
Саво Штрбац
Објављено у дневном листу „Политикa“, штампано издање, 5. децембра 2023. године
