Политика, 03. 08. 2025, Саво Штрбац: Избегличка колона од Книна до Космета

ТЕМА НЕДЕЉЕ: ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА СРБА ИЗ ХРВАТСКЕ

Сутра се навршава тридесет година откад су оружане снаге Републике Хрватске, уз одобрење САД и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског већа одбране и Армије БиХ, извршиле агресију под кодним називом „Олуја” на Српску аутономну област Крајина (северну Далмацију, Лику, Кордун и Банију), у саставу тадашње Републике Српске Крајине (РСК). Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом Унпрофора (сектори „Југ” и „Север”) и да су дан раније представници РСК у Женеви и Београду прихватили предлог међународне заједнице о мирном решењу сукоба.

Против крајишких Срба с око 230.000 житеља и око 30.000 војника непријатељ је ангажовао око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника хрватске војске и полиције и хрватског већа одбране из Херцег Босне. Ако се томе додају снаге Армије БиХ и НАТО, агресора је било више него становника у САО Крајини, а размера војника била је најмање седам према један у корист агресора. За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК).

Народ САО Крајине, њих више од 220.000, поучен „историјским искуством”, креће у дотад највећу српску „сеобу” на исток према браћи по вери и нацији. Велики Крајишки егзодус, како су то назвали хроничари, била је то најдужа избегличка колона од завршетка Другог светског рата на простору Европе, која се протезала од Книна до Београда, са краковима према Приштини и Суботици. А у колони, по августовским врућинама, целе породице у тракторима, камионима, фрезама, приватним аутомобилима, коњским запрегама… Било је и пешака који су гонили овце, козе, говеда… Народ се, поучени искуствима из Другог светског рата и агресијама из деведесетих које су претходиле овој августовској, не желећи блиске сусрете са хрватском војском, самоиницијативно покренуо.

Био сам део те колоне, коју сам један део пута, од Петровца до Бањалуке, и предводио, па из прве руке свих протеклих 30 година сведочим и записујем судбине људи који без ичије наредбе напустише своја вековна огњишта. И још нисам нашао одговоре на многа питања, а једно од њих је шта човека натера да напусти дом и све шта су и он и генерације пре њега стварале и стицале и крене у неизвесност.

Један крајишки генерал, помоћник комаданта СВК за позадину, у чијој надлежности су и евакуације становништва, сведочи да би му било потребно најмање месец дана да припреми евакуацију толиког броја људи и са толиког простора. А народ је то одрадио у свега неколико дана. Верзија коју лансира хрватска страна да је брзи одлазак становништва резултат некаквог ранијег увежбавања је празна прича. Страх је био и окидач и покретач одласка. Страх од блиских сусрета са непријатељском војском. Страх од могућих ритуалних мучења, силовања и убистава чланова његове породице, пред његовим очима.

Нажалост, не одоше сви. Неко није могао, неко није хтео да напусти кућу и имање, а неки су поверовали и Туђмановим позивима да се онима који нису окрвавили руке неће ништа десити. Остадоше и преварише се. Убијали су их у кућама, у двориштима, на путевима, по пољима, у школама… Убијали су их у Вариводама, Гошићу, Груборима, Оћестову, Кијанима, Пољицима, Дољанима, Доњем Скраду, Шашу, Лушчанима, Двору… Убијали су их и до Уне и преко Уне дубоко у другој држави. Испаљивали су ракете из „мигова” на децу и старце и на Петровачкој и на Приједорској цести и хвалили се, бесрамно лажући, да су извршили задатак уништивши један тенк и једно неидентификовано војно возило.

„Веритас” је до сада пописао имена 1.903 погинулa и несталa Србина из ове акције и после ње, од чега 1.247 цивила, од којих су око три четвртине били старији од 60 година. Међу жртвама су 564 жене, четири петине њих биле су старије од 60 година. Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина 1.284 лица, док се на евиденцији несталих води још 619 особа, од чега 469 цивила, међу којима 240 жена.

Око 1.500 припадника СВК преживело је заробљавање. Многи од њих су осуђени на дугогодишње казне затвора, због кривичних дела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици.

 

Иако је било очигледно да је хрватска власт предузела ову агресију због оптирања територије без српске већине која је на њему живела, Савет безбедности УН, осим „снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размера”, није донео, ни овога пута, било какве казнене мере против агресора.

Амерички амбасадор у Хрватској из времена „Олује” Питер Галбрајт четврт века касније обелодањује да је он лично, због процене да се Срби из Републике Српске и РСК спремају да нападну заштићену енклаву „Бихаћки џеп”, пре састанка у Женеви, Хрватима дао „зелено светло” за напад на САО Крајину, па су тако Американци, бирајући између две зоне под заштитом УН-а, као „мање зло”, жртвовали Србе у Крајини зарад муслимана у Бихаћу.

За злочине над Србима у „Олуји” судило се тројици хрватских генерала пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију. Претресно веће је једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених генерала, Анте Готовина и Младен Маркач, били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или претњом силом, и осудило их на дугогодишње казне затвора. Али, Жалбено веће је тесном већином, са три према два, преиначило првостепену пресуду и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе. Судија истог суда Данац Хархоф својим „писмом пријатељима и сарадницима” жестоко је напао америчког судију Теодора Мерона, председника суда и председника Жалбеног већа у овом предмету, оптужујући га да је извршио „масивни притисак на остарелог турског судију” Мехмета Гинеја, да у последњем тренутку промени мишљење и придружи се тесној већини која је изгласала ослобађајућу пресуду хрватским генералима.

Хрватски судови су, од десетак до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена „Олује”, правоснажно осудили етничког Албанца Божу Бачелића алијас Реџу Ђинђића за убиство двоје старчади у Прукљану и заробљеног српског војника у Кистањама, и етничког Србина Рајка Кричковића за убиство трочлане породице у Кијанима код Грачаца.

И суд БиХ осудио је једног припадника Армије БиХ Шефика Алића за ратни злочин над четворицом припадника СВК, које је по заробљавању на Сувој међи код Двора на Уни, уз његову сагласност, убио муџахедин из састава исте јединице.

Кривично ванпретресно веће Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду 3. јуна 2022. године потврдило је оптужницу Тужилаштва за ратне злочине због гранатирања избегличке колоне крајишких Срба 7. и 8. августа 1995. на Петровачкој и Приједорској цести, подигнуте против четворице високих хрватских официра и пилота због извршења кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва у саизвршилаштву. Након двогодишњег „пингпонга” између ванпретресног и претресног већа у вези са суђењем у одсуству, тек 6. августа 2024. ванпретресно веће, на основу истог чињеничног супстрата, доноси решење којим је усвојен предлог тужилаштва да се оптуженима суди у одсуству. То је потврђено и одлуком Апелационог суда у Београду од 25. децембра 2024, када су се и стекли услови за несметано вођење поступка. У току ове године одржана су три рочишта за главни претрес, на којима је сведочило седам сведока, а наставак следи на јесен.

Међународни суд правде у пресуди из фебруара 2015. операцију „Олуја” оквалификовао је као акцију етничког чишћења – Хрвати су хтели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их „униште у целости или делимично”. А да би их натерали да напусте своја вековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избегличке колоне, убијали и физички и психички злостављали заостале цивиле и војнике и спречавали им повратак, али ни то све скупа, због непостојања геноцидне намере, по оцени суда, није досегло ниво геноцида.

Поменутим пресудама судова УН-а, опортунизмом националних правосуђа и игноранцијом међународне заједнице хрватском друштву широм су отворена врата процесима историјског ревизионизма, негационизма почињених злочина и рехабилитацији усташтва, што је кулминирало јулским концертом проусташког певача Марка Перковића Томпсона на загребачком хиподрому пред пола милиона посетилаца. Међу њима је било две трећине млађих од 30 година и високих државних дужносника, многи са усташким и нацистичким обележјима, од којих је већи део учествовао у узвикивању усташког поздрава „за дом спремни”, под којим су у Другом светском рату страдали многи Срби, Јевреји и Роми, и који је почетком деведесетих, због страха од рецидива, натерао крајишке Србе на побуну, што је и био увод у распад СФРЈ и крвави грађански рат.

Врхунац цинизма хрватске државе је слављење „Олује” као двоструког државног празника, Дана победе и домовинске захвалности и Дана хрватских бранитеља, догађаја у којем су протерали више од 220.000 својих држављана и побили безмало 2.000 људи, међу којима највише старих, немоћних и жена, који је на тридесету годишњицу увеличан и досад невиђеним „мимоходом”, „мимопловом” и „мимозраком”.

Да је оболели судија Ахмет Кинеј одржао реч и гласао по савести у Жалбеном већу МКСЈ, пресуда хрватским генералима Готовини и Маркачу била би осуђујућа. Тиме би и цела операција „Олуја” којом су командовали била злочиначка, како је Срби и доживљавају, а не победничка, чиста и безгрешна, како је Хрвати третирају и славе.

Тридесет година после, хрватска држава доноси закон о гробљима који им омогућава да потпуно легално очисте своју државу и од мртвих Срба. Тридесет година касније хрватски судови и даље несмањеним интензитетом процесуирају и хапсе крајишке Србе по целом свету за наводне ратне злочине, потврђујући тако званични државни наратив да су Срби агресори и окупатори својих вековних огњишта. Тридесет година после још увек више Срба бежи из Хрватске него што их се у њу из избеглиштва враћа.

Са ове временске дистанце, Хрвати могу бити задовољни јер су остварили државни пројекат с почетка деведесетих да ће српско питање као реметилачки фактор бити решено за сва времена када удео Срба у укупној популацији падне испод три процента. На задњем попису становништва од пре четири године било их је тек 3,2 процента, а сада су извесно, с обзиром на даља исељавања и биолошке одласке превладавајуће старије популациjе, испод три процента.

Оно што није успело Павелићу четрдеситих, успело је Туђману и његовим наследницима крајем 20. и почетком 21. првог века.

 

 

 

 

Саво Штрбац