Жупанијски суд у Загребу, као суд другог степена, пресудом бр. Гж-5529/2024 од 21. јануара 2025. потврдио је пресуду Општинског суда у Загребу бр. Пн-62/2023 од 29. фебруара 2024, којом је усвојена тужба сродника Момчила Т, војника РСК, којег су 5. августа 1995. заробили, а наредног дана, са још четири саборца, и погубили припадници хрватске војске. Но, правосудни пут до овакве одлуке био је веома кривудав и стресан за Момчилову породицу: супругу Бранку, сина Милоша, мајку Марту и оца Бошка. То знам из прве руке, пошто смо ми у “Веритасу” и поразе, којих је било много, и ретке успехе, проживљавали са Момчиловом породицом, посебно са супругом, која нас је почела посећивати много пре него је поступак покренут.
На овом судском предмету преламали су се многи правни институти о којима су хрватски судови више од двадесет година заузамали исте ставове, да би их у задњих неколико година, захваљујући првенствено ставовима Европског суда за људска права (ЕСЉП) у сличним предметима, потпуно променили. Пошто се ставови изнесени у овој пресуди могу применити и у другим сличним случајевима, одлучио сам да их “народским” језиком приближим читаоцима “Политике”, међу којима има и много Крајишника.
Елем, 5. августа 1995, другог дана хрватске агресије на западне делове Републике српске Крајине (РСК), у месту Оћестово, у близини Книна, припадници хрватске војске заробили су више српских војника и цивила и затворили их у један подрум, одакле су сутрадан извели пет младића, од када им се губио траг. Тела тих пет младића ексхумирана су 2001. године с Книнског гробља, а пронађена су у селу Стара Стража, удаљеном од Оћестава неколико километара, где су и усмрћени. Ове чињенице утврдили су и Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) у предмету “Готовина и др” и хрватски судови у овом (и у још најмање једном предмету) на основу исказа више сведока, који су и сами као цивили били заточени са побијеним младићима.
Један од тих пет младића био је и Момчило Т. (28), чији посмртни остаци су идентификовани 2006. по ДНК анализи. Момчилови сродници 2008. подносе тужбу против Републике Хрватске (РХ) ради накнаде нематеријалне штете због душевних болова због смрти њиховог супруга, оца и сина и материјалне штете за надгробни споменик, а син, који је у време убиства оца имао годину и десет месеци, потражује и накнаду за изгубљено издржавање због очева убиства.
Одлука Општинског суда у Загребу бр. Пн-1600/08 од 30. септембра 2011, којом је тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете одбијен, док је досуђена материјална штета на име трошкова надгробног споменика, те издржавања млдб. сина, потврђена је пресудом Жупанијског суда у Загребу бр. Гжн-3541/11 од 26. фебруара 2013. у одбијајућем делу, а преиначена у досуђујућем делу, те је пресудом Врховног суда Републике Хрватске бр. Рев-541/2014 од 25. фебруара 2020. ревизија тужилаца одбијена у делу у којем је пресуда потврђена и преиначена.
Другим речима и оно мало што им је досудио првостепени суд, одузели су им виши судови. А пошто су изгубили спор тужиоци су били у обавези да туженој држави накнаде парничне трошкове.
Одлуком Уставног суда Републике Хрватске бр. У-III-3480/2020 од 8. јуна 2022. укинуте су цитиране одлуке и Врховног суда и Жупанијског суда, а предмет је враћен Жупанијском суду на поновни поступак.
У односу на изражени став Врховног суда, који је потврдио став Жупанијског суда, да је на тужиоцима био терет доказа, а они нису успели доказати да би Момчилову смрт проузрочили припадници hrvatske vojske, односно припадници редарствених снага, ради чега су беспредметни и приговори о застари и појму ратне штете, Уставни суд позвао се на став ЕСЉП у предмету “Тривкановић против Хрватске”, из којег произлази “да се одговорност државе у таквим случајевима не темељи само на делотворној заштити права на живот, него и на чврстој претпоставци узрочности између притварања и смрти, а која претпоставка настаје кад год власти, у целости или у великој мери, имају искључива сазнања о догађајима повезанима са смрћу појединца, те је суд пресудио да се у таквим ситуацијама може сматрати да терет доказивања сносе власти које треба да пруже задовољавајуће и уверљиво објашњење, као и да из судске праксе Врховног суда у ситуацији када ратни злочин који су починили припадници оружаних снага укључује присилне нестанке, а нестала жртва је касније проглашена умрлом, држава одговара за смрт жртве и насталу штету због очите узрочно-последичне везе између нестанка и смрти жртве, односно да из такве праксе произлази да је на држави да докаже да је жртва преживела или да је умрла у другачијим околностима”.
Уставни суд се позвао и на одлуку ЕСЉП у случају “Баљак против Хрватске” према којој се чињеница да није вођена кривична истрага нити је дошло до кривичне осуде “не може ставити на терет подносиоца јер су државна тела била дужна водити делотворну службену истрагу, као и да је у случајевима присилних нестанака Врховни суд пребацио терет доказа на државна тела, одбацио приговор ратне штете те утврдио да је држава одговорна за штету чак и у случајевима у којима није било кривичне осуде, при чему се та одлука односи на исти догађај у месту Оћестово”.
Ради тога Уставни суд закључује да су редовни судови у конкретном случају тужиоцима наметнули “прекомерни стандард доказивања”.
Жупанијски суд је зато решењем бр. Гж-2466/2022. наложио првостепеном суду да у поновљеном поступку, оцени наводе тужилаца о одговорности тужене и насталој штети, те приговоре тужене о недостатку одговорности, што је дужна доказати тужена, и застари захтева тужилаца.
У поновљеном поступку Општински суд у Загребу утврђује да је Момчилова супруга 9. јуна 2011. поднела кривичну пријаву против непознатих особа због кривичног дела против човечности и међународног права – ратни злочин почињен на штету њеног супруга и његових сабораца, по којој је кривични поступак до августа 2023. још увек био у фази извиђања, уз образложење надлежног тужилаштва да се истрага не може покренути против непознатих починиоца.
С обзиром на таква утврђења, неосновано тужена (држава) приговара да парнични суд не би могао сам утврђивати ради ли се о кривичном делу, односно да је било опортуно прекинути предметни поступак до окончања кривичног поступка. Пошто у конкретном случају не постоји правоснажна кривична пресуда нити је, готово тридесет година од Момчилове смрти, покренута истрага о истом, то, по ставу суда, и није било места прекиду поступка.
Није основан нити приговор тужене да би се радило о ратној штети као разлогу искључења њене одговорности јер је доказана узрочно-последична веза између лишења слободе Момчила Т. и његове смрти, ради чега се има сматрати да је исти убијен од стране припадника хрватске војске, а тужена (држава) није доказала супротно, сагласни су и првостепени и другостепини суд.
У вези приговора застаре, и првостепени и другостепени суд заузели су став да до застаре није дошло јер је Момчилова смрт утврђена тек 28. августа 2006. (датум коначне идентификације), те се сматра да су тада његови сродници извесно сазнали за чињеницу смрти, након чега су и могли покренути поступак за накнаду штете. Наиме, суд је прихватио исказ Момчилове супруге “да је за смрт супруга сазнала 12. јула. 2006, када је ДНК анализом сазнала да се радило о његовом телу а до тада су се надали да је жив, да је било противуречних информација те нису покренули поступак утврђења нестале особе умрлом јер су се надали да је жив”.
И тако су сродници пок. Момчила након тридесет година од његова противправног убиства и 17 година вођења судске парнице, дочекали да добију новчану сатисфакцију за губитак оца, сина и супруга. Народ би рекао – правда је спора, али достижна. А пошто још нису идентификовани и процесуирани наредбодаваци и директни починиоци овог монструозног ратног злочина – убиства Момчила и његова четири саборца, за овај случај је исправније рећи – правда је спора али делимично достижна.
Саво Штрбац
Политика, 04.03.2025. штампано издање
