Професор сплитског Правног факултета Никола Висковић, на тврдње да су злочини над Србима у хрватским градовима, пре током и после рата 1991–1995. „били спорадични” и да су их водили „неконтролирани појединци”, одговара да је то „прозирна бајка за дјецу” и да су у убијањима и прогону учествовале политичке странке, највише ХДЗ и крајња десница, упоредо с „елементима државног апарата”, првенствено из владе, полиције и војске („Ферал трибјун”, 27. мај 2005).
Око Нове године 1994. у јавност су процурили тајни документи о егзекуцијама Срба, који садрже тешке оптужбе на рачун високих функционера владе, ХДЗ-а, као и опскурног функционера хрватског МУП-а Томислава Мерчепа, црног принца србоцидне кампање, и убица из његове „специјалне” јединице, о чему је писало љубљанско „Дело” (11. јануар 1994).
Муниб Суљић, „мерчеповац” који је учествовао у злогласној ликвидацији загребачке српске породице Зец, изјавио је да су он и компанија „имали званичну дозволу за такве поступке”, записано је у тајном материјалу.
Године 1993. само из загребачког насеља Житњак протерано је више од 300 Срба. „Своје домове морали су да напусте без игде ичега, празних дрхтавих руку и наводно ’добровољно’”, преноси „Дело” део тајног извештаја.
Мерчеп, после србоубилачке премијере у Вуковару, тежиште акције пребацује на загребачки Велесајам, где је отворен центар за интернирање киднапованих загребачких Срба, који су мучени и касније убијани у Пакрачкој пољани.
Мерчеп се налазио у централној ганглији злочиначког механизма, повезујући социјални и психопатски талог с криминалним државним врхом, кључни оперативац зла. Крвникова иживљавања над немоћним српским цивилима пратиле су његове саркастичне изјаве. О „коначном решењу” српског питања рекао је: „Кад су видјели да ме народ воли, рекли су да сам ја побио све Србе.
Али, нисам, нажалост” и „Ови избори су били за Хрватску, да се заувијек ријешимо Срба и направимо еколошки чисту државу”. А у сремском селу Строшинци, на самој граници са Србијом, 1995, на годишњицу оснивања ХДЗ-а, за Србе је рекао: „Њихове кћерке бит ће наше конобарице, њихови синови наши зидари, а ви, ХДЗ-овци будите господари!” („Ферал”, 4. јун 2004).
После покоља у Пакрачкој пољани Мерчеп стиже у стари усташки бастион – Госпић. Али, тамо ће га засенити 24-годишњи конобар из Отока код Сиња Мирко Норац, каснији генерал-мајор, достојна реплика свог имењака из Шијановог филмског класика.
У ноћи 16/17. октобра 1991. војна полиција ХВ појачана „драговољцима” извлачи из кревета госпићке Србе: „Камиони крећу ван града; неколико жртава покушавају да побегну искачући из камиона, али су побијени поред пута Госпић–Карлобаг. Остали су били пострељани из близине, али и поклани на неколико локација: лешеви су били бачени у јаме или закопани. Погром траје до 23. октобра; укупан број страдалих током те крваве седмице је између 150 (потврђених) и 400 (службено несталих)” („Време”, 22. април 2000).
Аутор овог текста новинар Милош Васић тада је, осам и по година после масакра, посетио Госпић: „Центар града, Обрадовића варош (српски кварт, оп. аут) данас је гомила рушевина кроз које расту коров и дрвеће; уместо православне цркве је чистина.”
На суђењу Норцу у Ријеци испливали су детаљи злочина:
„’Нећете нас ваљда убити?’, питала је једна од жена које су те ноћи хрватски војници довели на Пазариште (код Госпића). Свједоци су на суђењу испричали како ју је Мирко Норац затим одвео у мрак из којег се зачуо пуцањ, те се потом вратио и завикао: ’Што чекате, пуцајте! Тко није пуцао?’. У идућих неколико секунди сви су цивили били побијени, а сличан се злочин десио и на Липовој главици.
Притом је убијено више српских дјевојчица средњошколског узраста, а уз Норчево знање неке су жене уочи смакнућа силоване, попут супруге ријечког јавног тужитеља Ђорђа Калања” („Слободна Далмација”, 18. октобар 2008).
Хрватска полиција од почетка тортуре над Србима у градовима и другим насељима ван ратне зоне квалификовала је минирања, убиства и остале акте насиља као „тероризам”, по члану 180. Закона о обвезним (облигационим, оп. аут) односима, наслеђеним од СФРЈ, који прописује да је држава одговорна за штету насталу због терористичког акта. На основу те одредбе, оштећени Срби траже накнаду од државе. Али, већ 1996. држава Хрватска ставља ван снаге ту клаузулу о обештећењу. Сви покренути судски поступци су обустављени.
Оптимисти су нервозно чекали нови законски акт који би регулисао ову материју. Три године касније, због „међународног потицаја”, Хрватска обећава да ће донети нови закон за најдаље шест месеци. То се, наравно, није десило. Тек 2003. хрватски Сабор усваја тај Закон о одговорности за штету насталу услијед терористичких аката и јавних демонстрација, али, само због шкрипца насталог после пресуде Европског суда за људска права (предмет „Кутић”) којом је пресуђено да је, због описане ескиваже, породици Кутић „повређено право на приступ суду”.
Међутим, тек је нови закон, наоко прекидајући шибицарење, заблудео у још скареднијој правној порнографији. Прецизније, нови законски акт номинално регулише „тероризам”, а стварно преусмерава све судске у – управне поступке, према другом, Закону о обнови, који се односи на ограничено право обнове кућа у подручјима ратних операција.
„То је произвело конфузију међу институцијама, које су своје обавезе тумачиле на различите начине, укључујући и судове који су се проглашавали ’ненадлежнима’… Нагомилани судски трошкови присилили су више жртава на продају преостале имовине и пресељење у Србију или треће земље, пуних 15 година након завршетка рата” („Трагови”, 4/2 2021, стр. 89).
Случај Србина Гојка Чизмића, на уврнут начин, подсећа на коцкара који се „вадио”. Њему је 1992. минирана викендица на мору, у Зуквама код Нина. Пошто је, тражећи накнаду, изгубио парницу, судске трошкове намирили су хрватски извршитељи, који су на лицитацији продали Гојкову дедовину, у славонском селу Горњој Ковачици.
Милан Четник
Povezani tekstovi
