D.I.C. Veritas

Politika, 04. 10. 2024, Savo Štrbac: Kada je, kako i zašto Hrvatska nabavila S-300

Pre neki dan naleteh na tekst iz zagrebačkog „Jutarnjeg lista” pod naslovom „Zubak protiv Hrvatske u sporu vrijednom milijarde dolara: ’Spasio sam državu, išao kod Rusa i Gadafija, donio sam S-300!’”, koji pročitah s velikom pažnjom i znatiželjom da doznam šta se desilo s tim moćnim raketnim sistemom, koji sam prvi put video u TV prenosu na vojnoj paradi u Zagrebu, održanoj 30. maja 1995. povodom hrvatskog Dana državnosti.

Prisetih se da je na toj paradi, koja je održavana nepunih mesec dana po akciji hrvatskih oružanih snaga na SAO Zapadnu Slavoniju, koja je bila u sastavu RSK, uz to i zaštićena zona UN poznata kao „Sektor Zapad”, najveću pažnju privukao upravo raketni sistem pod oznakom S-300, koji može „da ruši sve letelice na visinama od 20 metara do 27 kilometara i na udaljenosti od 200 kilometara”, koji, usput rečeno, ni do danas nije uspela da dobije Srbija.

Upravo o tome i piše uvodno pomenuti tekst, koji me je dodatno motivisao da potražim i druge izvore na tu temu, o kojoj su relativno često izveštavali mediji u regionu, a najviše hrvatski.

Tako su u aprilu 2017. svi mediji u regionu, uključujući i srpske, preneli vest iz zagrebačkog dnevnika „Večernji list” da je tadašnji ambasador Ruske Federacije u Hrvatskoj Anvar Azimov pozvao u ambasadu na razgovor Zvonka Zubaka, hrvatskog biznismena koji se bavi trgovinom oružjem i koji je u vreme rata u Hrvatskoj bio član grupe ljudi koja je putem svoje firme „Vinsli fajnans limited” bila glavni snabdevač Hrvatske oružjem, kako bi ga pitao gde su nestale rakete iz sistema S-300, koji je Rusija u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka isporučila Hrvatskoj. Povod za razgovor sa Zubakom bio je, po pisanju tog lista, kako bi Azimov sačinio popis celokupnog oružja koje je preko Rusije od 1992. pa sve do 1997. stizalo Hrvatskoj, kojim popisom Rusija, inače, raspolaže, ali da joj je potrebna i dodatna potvrda. List navodi i da je tom prilikom ruski ambasador kazao „da je Rusija razočarana geopolitičkom opredeljenošću i ponašanjem Hrvatske i da bi Hrvati trebalo da se sete ko ih je u vreme međunarodnog embarga naoružavao i spasavao”.

„Na listi je i čuveni raketni sastav S-300 PMU, koji je delom bio isporučen Republici Hrvatskoj uoči ’Oluje’ i koji je potom poslužio kao psihološka kočnica vazdušnim snagama SR Jugoslavije u odvraćanju od intervencije tokom ’Oluje’”, piše hrvatski list. Navodi se i da je pred kraj 1994. u Hrvatskoj oformljena grupa vojnika i oficira koja je krenula na obuku za prihvatanje tada najmodernijeg raketnog sistema S-300, da bi 1995. počeli da pristižu delovi tog sistema.

„Svi protagonisti se slažu da u Hrvatsku nikad nije stigao kompletan sistem. Zubak i njegovi partneri govorili su da je isporučeno oko 80 odsto sistema (osim komandnog modula s glavnim radarima), dok su razne službe Ministarstva odbrane Hrvatske u kasnijim sudskim procesima govorile da je stiglo od 25 do 40 odsto sistema. Zubak je uvek isticao da je Hrvatska ostala dužna oko 200 miliona američkih dolara”, navodi „Večernji”.

Azimov je, reagujući na pisanje „Večernjaka”, izjavio da ruska ambasada nikad nikoga nije zvala na razgovor u vezi s isporukom oružja Rusije Hrvatskoj, ne sporeći da su razgovori vođeni i to na zahtev druge strane, koja je celi postupak inicirala, dodavši: „Odbili smo predlog bilo kakve saradnje koju je gospodin Zubak izneo tom prilikom.”

Sistem, prema tvrdnjama Zubaka, nikad nije otplaćen, pa on još od 2001. vodi sudski proces u kojem traži isplatu, vraćanje sistema ili nagodbu, pisao je „Večernjak” te 2017, a na istu temu nastavio i „Jutarnji” u septembru 2024.

Iz „Jutarnjeg” doznajemo da je Zubak 26. septembra ove godine ispitan na zagrebačkom Županijskom sudu na žalbenom veću u istom sporu, a nakon što je zagrebački Opštinski građanski sud 2021. po drugi put nepravosnažno odbio njegov tužbeni zahtev koji bi se, s kamatama koje teku od 2002, mogao već popeti i na milijarde dolara. Državno odvetništvo RH traži da drugostepeni sud potvrdi prvostepenu presudu, odnosno da odbije tužbu, dok Zubak traži da se presuda preinači njemu u korist.

„Jutarnji” iznosi i vrlo interesantne detalje iz iskaza glavnog aktera ove priče Zubaka, a između ostalog i sledeće:

Zubak je svoju priču počeo razdobljem s kraja osamdesetih, kad je, kako tvrdi, bio suvlasnik jedne švajcarske firme koja se bavila trgovinom oružjem i koja je sarađivala s NATO-om. Ispričao je kako su mu kontakti s kraja osamdesetih dobro došli kad je počeo rat u Hrvatskoj te je, kako kaže, 1991. održan sastanak s ministrom Gojkom Šuškom te generalima Imrom Agotićem i Antonom Tusom, u kojima je ponudio svoju saradnju.

„Prvu pošiljku oružja nabavio sam za 4,8 miliona DEM u Bugarskoj, za vlastiti novac, a jedino mi je ministar finansija Jozo Martinović dao garanciju da će biti plaćena kad brod stigne u luku. No, Jugoslovenska mornarica je brod s oružjem presrela i zadržala kraj Dubrovnika. Gojko Šušak me uputio na Josipa Perkovića, s kojim sam se sastao, a on mi je rekao da se ne mešam u njegove poslove i da će on to rešiti. I stvarno, pet dana kasnije brod s oružjem je pušten, te je došao u slovenačku luku Koper gde je iskrcan”, tvrdi Zubak.

A na pitanje sudija kako je došlo do ideje za nabavku S-300, odgovorio je: „Bobetko je tražio neko oružje kojim bi se mogao gađati Beograd, no moj prijatelj, šef NATO-a, rekao mi je kako ne smemo biti viđeni kao napadači već nam treba neko odbrambeno oružje. Ja sam to iskomunicirao s hrvatskom stranom i oni su se složili, pa sam se zaputio u Rusiju kako bih vidio je li to moguće”, pa nastavio:

„Ruski ministar odbrane Pavel Gračov rekao mi je kako je nemoguće da Hrvatska dobije sistem S-300, pa sam otišao u Jeljcinov kabinet, gde mi je Jeljcinov savetnik Sergej Volkov rekao da bi bilo moguće da sistem S-300 ipak prodaju Libiji. Otišao sam u Libiju, gde nam je Gadafi odobrio libijski sertifikat krajnjega korisnika s kojim smo mogli zatražiti od Rusa S-300.”

Što se tiče cene od 200 miliona dolara, Zubak je rekao kako je to bila jako povoljna cena, te je hrvatskoj strani predstavio kako je Iran 1994. platio 290 miliona dolara za identičan sistem i to s manjim brojem raketa.

Dug prema Rusima za S-300 je podmiren, kaže Zubak, i to tako da se „Vinsli fajnans limited” kompenzacijama s drugim poslovima s oružjem širom sveta odrekao zarade, naglasivši da je on 90 odsto tog duga otplatio Rusima.

Zubak je u svom iskazu detaljno opisivao kako je potraživao dug od hrvatskih zvaničnika, spominjući i predsednika države Stipu Mesića i predsednika vlade Ivicu Račana, koji su mu garantovali plaćanje duga ili povrat sistema. Pregovaralo se i s Iračanima, koji su za sistem nudili 400 miliona dolara i veliku količinu nafte za „Inu”, ali je posao propao kad je Amerika napala Irak. Dolaskom Sanaderove vlade 2004, razgovore je vodio s ministrom finansija Ivanom Šukerom, koji mu je za otplatu duga nudio nekretnine, ali je Sanader rekao kako je ta stvar na sudu i neka sud to rešava. Međutim, tada smo, kaže Zubak, već doznali da je sistem tajno poslat u SAD.

Da ne bi bilo zabune, ovu priču, koju prenosi „Jutarnji”, Zubak iznosi pred parničnim sudom kao tužitelj u sporu u kojem potražuje od države Hrvatske dug koji je s kamatom narastao na više od milijardu evra?!

Bilo bi mnogo normalnije i pravednije da je ovo njegova odbrana u krivičnom procesu zbog nekog krivičnog dela iz korpusa krivičnih dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava, tim pre ako se ima na umu nesporna činjenica da je u inkriminisano vreme bio na snazi embargo SB UN na uvoz oružja i vojne opreme na područje bivše Jugoslavije.

Na „Nacionalovom” popisu 40 najbogatijih Hrvata, objavljenom u martu 2002, Zubak se našao na šestom mestu s imovinom od 71 milion evra, uz komentar: „Jedan od većih trgovaca oružjem na svetu. Pažnju javnosti skrenuo je na sebe javno izraženom željom da kupi fudbalski klub Dinamo. Za vreme rata, zajedno sa svojim partnerima, bio je jedan od glavnih opskrbljivača Hrvatske oružjem. I danas ima razgranat posao diljem sveta sa svojim nemačkim i ruskim partnerima. Živi u Sesvetama. Ima velelepnu kuću od 2.700 kvadratnih metara preko puta daljeg rođaka Pave Zubaka.”

A puni su zatvori trgovaca drogom, uključujući i one koji prodaju džoint marihuane ili gram neke jače droge. Ubija droga, ali ubija i oružje. Ovo drugo i mnogo brže i mnogo efikisnije.

 

Savo Štrbac
Tekst objavljen u internet izdanju dnevnog lista „Politika“, 4. oktobra 2024. godine

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.