Očekivao sam da će srpski ad hoc sudija glasati za našu tužbu. S obzirom na to da je akcija “Oluja” i u MSP okvalifikovana kao etničko čišćenje, očekujem da država Hrvatska izbaci iz zakona praznike koji se slave 5. avgusta.
PRATEĆI objavljivanje presude Međunarodnog suda pravde u predmetu po uzajamnim tužbama Hrvatske i Srbije o genociodu, nisam se iznenadio što su obe odbijene.
Moje emocije su bile pomešane: kao ekspert u pravnom timu Srbije bio sam zadovoljan i “nerešenim ishodom”, dok sam kao čovek iz izbegličke kolone bio pomalo razočaran što sud nije prihvatio našu kvalifikaciju “Oluje” kao genocidne akcije.
Ono što me je najviše “uzdrmalo” jeste rezultat glasanja sedamnaestočlanog sudskog veća: hrvatska tužba je odbijena sa 15 prema 2 glasa, dok je naša jednoglasno odbijena. Jedan od one dvojice koji su glasali za prihvatanje hrvatske tužbe je i hrvatski ad hoc sudija.
Znam da sudije sude po sopstvenoj savesti i da ih u MSP ne delegira njihova država, pa njoj i ne odgovaraju za eventualno uskraćeni glas. Međutim, poznavaoci prilika u tom sudu kažu da je uobičajeno da ad hoc sudije glasaju za tužbe svojih država, pa i onda kada nisu potpuno uvereni da su u pravu.
Pa ako ad hoc sudija ne glasa za tužbu svoje države, kako se može očekivati da za nju glasaju sudije iz drugih država. Eto, iz nekog mog ličnog uverenja da svi Srbi osećaju težinu tragedije koja je zadesila krajiške Srbe u akciji “Oluja”, zaista sam očekivao glas “za” za našu tužbu od srpskog ad hoc sudije, po istom principu po kojem je i hrvatski glasao za njihovu tužbu.
Kada sam prošle godine sa galerije u Palati pravde u Hagu pratio glavni pretres u ovom predmetu, jednom beogradskom tabloidu sam izjavio, a on i objavio na naslovnoj stranici, da su neki od sudija dremuckali tokom zasedanja. Odmah mi je skrenuta pažnja da ništa što bi na bilo koji način povredilo sujetu sudija ne iznosim u javnost, jer bi se to negativno moglo reflektovati na našu stvar prilikom glasanja o meritumu.
Pa zar neko od njih čita srpske tabloide? Da, rekoše mi, pomno se prati sve što se govori i piše u državama koje su u sporu, štaviše postoji služba u sudu koja pravi press clliping i dostavlja ga svakom sudiji na uvid. Tad sam prvi put pomislio da bi naš tužbeni zahtev mogao biti odbijen. Naime, u Srbiji su skoro svi, uključujući i struku i politiku, govorili i pisali da naša (kontra)tužba nema šanse, političari i zvaničnici su se nadmetali u ponudama Hrvatima da međusobno povuku tužbe, jer će ih ionako sud odbiti.
Kada smo 4. januara 2010. predali kontratužbu, ekipa HRT je jedina u “Veritasovim” prostorijama došla da snimi taj materijal uvezan u pet tomova. Dok ga je prelistavao i snimao, hrvatski novinar mi je govorio da je razgovarajući sa najmanje desetak visokih srpskih funkcinera i političara dobio utisak da je naša tužba neki pamfletić ispisan na nekoliko stranica i dostavljen sudu iz nekog hira kao odgovor na njihovu veoma argumentovanu tužbu, čiju su prvu verziju pisali Amerikanci za velike pare, a naknadno dorađivali poznati domaći profesori Ivo Josipović i Ivan Šimonović.
Dakle, osluškujući “glas naroda”, sudije su, uključujući i našeg, mirne savesti mogle odbiti našu tužbu jer se to od njih u Srbiji i očekivalo.
Slažem se sa Sašom Obradovićem, šefom srpskog pravnog tima, da je naša kontratužba ispunila dvojaki cilj, “s jedne strane pojačali smo našu odbranu”, što je svakako doprinelo i da hrvatska tužba bude u celosti odbijena, a s druge strane predstavili smo MSP, što je on u obrazloženju presude i konstatovao, “da su zločini tokom operacije Oluja izvršeni” i da se “o operaciji Oluja više ne može govoriti kao o zakonitoj akciji s ciljem oslobađanja određenih teritorija”.
Prevedeno na obični jezik, MSP je kroz obrazloženje svoje presude mnogo “zamutio” do sada “čistu kao suza” operaciju “Oluja”, kvalifikujući je kao akciju etničkog čišćenja, koje nije doseglo nivo genocida. Hrvati su hteli srpsku teritoriju bez Srba očekujući da oni sami odu, a ne da ih “unište u celosti ili delimično”. A da bi ih naterali da napuste svoja vekovna ognjišta, granatirali su njihove gradove i izbegličke kolone, ubijali zaostale civile i vojnike, pljačkali i uništavali njihova imanja i sprečavali im povratak.
I šta dalje?
Smatram da nam je sud kroz obrazloženje presude, kako sam i očekivao, dao odgovor što je to, ako već nije genocid, što nam se desilo tokom i nakon akcije “Oluja” i da nam je dao solidnu osnovu da pravnim putem nastavimo tražiti ostvarenje ostalih (sporednih) zahteva iz naše kontratužbe: procesuiranje počinilaca svih ratnih zločina nad našim sunarodnicima, obeštećenje za uništenu imovini i izgubljene živote, održivi povratak i puno poštovanje njihovih nacionalnih i ljudskih prava. Potpuno smo saglasni sa preporukom MSP da obe države ubrzaju rešavanje sudbina nestalih i sa jedne i sa druge strane.
S obzirom na to da je akcija “Oluja” i u MSP okvalifikovana kao etničko čišćenje u kojoj su izvršena i mnoga druga krivična dela, očekujem da država Hrvatska, i bez naloga suda, iz Zakona o blagdanima, spomendanima i neradnim danima izbaci “Dan pobjede i domovinske zahvalnosti” i “Dan hrvatskih branitelja” koji se slave 5. avgusta.
Naravno da to što tražimo neće ići ni lako ni brzo. Za to nam je i dalje potrebana svakovrsna pomoć države Srbije.
Savo Štrbac, Informaciono-dokumentacioni centar “Veritas”
