Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 23. maja ove godine u Njujorku usvojila rezoluciju o Srebrenici, kojom se 11. jul proglašava međunarodnim danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici, osuđuje negiranje genocida, kao i veličanje ratnih zločinaca.
U prethodnih mesec, dva, i pre i posle usvajanja rezolucije, o ovom dokumentu izgovoreno je i napisano bezbroj reči i tekstova širom sveta. Nema medija u Srbiji koji ovom dokumentu nije posvetio specijalne emisije i tekstove. I ja sam za više medija komentarisao ovaj dokumenat, pa je red da se o njemu oglasim i na ovim stranicama, ali ću komentarisati pravni aspekt ovog dokumenta, za šta, verujem, posedujem i stručne i praktične kvalifikacije.
Nema dileme da je ovaj dokumenat direktna posledica presuda sudova UN, Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i Međunarodnog suda pravde (MSP), što se i navodi u njegovoj preambuli.
Podsećanja radi, osnovni zaključci iz presude MSP-a od 26. februara 2007, u slučaju primene Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, BiH protiv Srbije, su:
Srbija nije izvršila genocid preko svojih organa ili osoba čija dela povlače njenu odgovornost prema međunarodnom običajnom pravu; nije izvršila ni udruživanje radi izvršenja genocida, niti je podsticala na izvršenje genocida i nije bila saučesnik u genocidu. Naprotiv, Srbija je prekršila obavezu sprečavanja genocida prema Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida: u vezi sa genocidom izvršenim u Srebrenici u julu 1995; time što nije izručila Ratka Mladića, optuženog za genocid i saučesništvo u genocidu, radi suđenja pred MKSJ i time što se nije pridržavala privremenih mera koje joj je sud naložio 8. aprila i 13. septembra 1993. u ovom sporu budući da nije preduzela sve mere koje su bile u njenoj moći da spreči genocid u Srebrenici u julu 1995. No, sud konstatuje da, što se tiče utvrđenih kršenja obaveza iz konvencije, spor nije takve prirode da bi bilo primereno davanje naloga za plaćanje naknade niti za pružanje uverenja i garancija o neponavljanju.
Pravni lek za ovu presudu bila je revizija koja se mogla podneti u roku od deset godina po donošenju presude. Pošto je presuda donesena 26. februara 2007, desetogodišnji rok za podnošenje zahteva za reviziju istekao je 28. februara 2017.
Da li postoji mogućnost revizije pomenute presude MSP-a, kakvu mogućnost najavlj(ivali)uju bošnjački predstavnici?
Zahtev za reviziju pomenute presude, na inicijativu bošnjačkog člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića i bez prethodne saglasnosti Predsedništva BiH, preko Sakiba Softića, predat je MSP-u u zakonskom roku, tačnije 23. februara 2017.
Sud je nakon toga zatražio od Bakira Izetbegovića da pojasni legitimitet Softića, a zatim je zatražio da Predsedništvo BiH saopšti svoje stanovište o reviziji presude. Članovi Predsedništva su se o tome izjasnili pojedinačno.
MSP je odbacio zahtev za reviziju presude po tužbi BiH protiv Srbije zbog osporenog legitimiteta pravnog zastupnika Sarajeva. Na osnovu pisama članova Predsedništva BiH, utvrđeno je da odluku o podnošenju zahteva za reviziju nisu donele nadležne institucije.
„Sud je propisno razmotrio mišljenja članova Predsedništva, koja su izneli u svojim pismima. Sud smatra da sadržaj tih pisama pokazuje da nikakvu odluku nisu donela nadležna tela, u ime BiH kao države, u pogledu zahteva za reviziju Presude od 26. februara 2007. godine u slučaju primene Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, BiH protiv Srbije. Stoga, ne može se ništa preduzeti u vezi sa dokumentom pod nazivom ’Aplikacija za reviziju Presude od 26. februara 2007. godine u slučaju primene Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida’”, napisao je predstavnik MSP Filipe Kuverer.
Dakle, sa pravnog aspekta više ne postoji mogućnost revizije pomenute presude MSP-a.
Sve da se i zanemari prekluzivni rok od deset godina, koji je davno istekao, pa da BiH podnese zahtev (što je teško zamislivo da bi tročlano Predsedništvo potpisalo takav zahtev, ali da i to zanemarimo), to ne znači da bi automatski i došlo do revizije. Naime, pre otvaranja revizije, sud po službenoj dužnosti, što ne isključuje i aktivno učešće druge parnične strane, ocenjuje da li je ta činjenica takve dokazne snage da bi, da je bila poznata sudu u vreme donošenja prethodne presude, dovela do drugačije odluke.
A pomenuta rezolucija sa pravnog aspekta nije nova činjenica samim tim što ništa novo ne utvrđuje, osim što određuje datum na koji će se, počev od iduće godine, vršiti sećanje na genocid u Srebrenici (pojam koji je izveden iz presuda MKSJ i MSP) u organizaciji administracije UN.
Rezolucije koje donosi GS UN nemaju izvršnu snagu kakvu imaju odluke SB i presude UN sudova, među koje spadaju i MKSJ i MSP, pa za nepoštovanje ne mogu se izricati pravne sankcije, što ne isključuje izricanje političkih sankcija.
Može li BiH od Srbije tražiti naknadu štete?
Po Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, o naknadi štete takođe odlučuje MSP i to u drugoj fazi postupka, do koje može doći samo ako je tužena strana proglašena odgovornom za izvršeni genocid. U konkretnom postupku to se nije desilo. Pošto je revizija presude zbog proteka vremena isključena, zaključak se nameće sam po sebi: BiH od Srbije po pomenutoj presudi MSP ne može ni tražiti (pa ni dobiti) naknadu štete.
Verujem da sve ovo znaju i oni koji su najavljivali ili najavljuju podnošenje revizije, i pre i po usvajanju rezolucije o Srebrenici, pa se postavlja pitanje zašto to uopšte rade?
Jedan od razloga je populistički za domaću upotrebu (dodvoravanje biračima), a drugi je za „međugraničnu komunikaciju” (provociranje druge parnične strane), što na ovim našim balkanskim prostorima skoro uvek uspeva, a što se najbolje pokazalo i na ovom primeru.
Kako se više ne može menjati presuda MSP-a, tako se ne mogu više menjati ni presude MKSJ-a.
SB UN je 1993, u jeku rata na prostru Hrvatske i BiH, osnovao ad hok MKSJ, koji je imao tri cilja: da donese pravdu žrtvama, da doprinese pomirenju zaraćenih strana i da prevenira činjenje zločina bilo gde.
GS UN održala je 10. i 11. aprila 2013. tematsku debatu „Uloga međunarodnog krivičnog prava na pomirenje”. Jedan od panela je nosio naziv „Pravda za žrtve” na kojoj je i moja malenkost podnela referat pod nazivom „Selektivna pravda MKSJ”, u kojem sam detaljno izneo podatke o uzrocima i posledicama rata devedesetih na svim stranama u sukobu te o procesuiranim i pravosnažno osuđenim pripadnicima svih strana u sukobu, i zaključio: „Nakon svih odluka koje je u svom dvadesetogodišnjem postojanju doneo MKSJ, jedino mi ostaje da, sa puno gorčine, priznam da su moji sunarodnici bili u pravu kada su tvrdili, još prilikom njegovog osnivanja, da će taj tribunal deliti selektivnu pravdu, ne vodeći se pravnom nego političkom logikom. A selektivna pravda je isto što i nepravda.”
Dakle, svedoci smo da upravo selektivnim odabirom događaja koji će se procesuirati i još selektivnijim pripadnici koje strane će se pravosnažno i osuditi, taj sud, kojeg pamtimo pod nazivom Haški tribunal, nije ispunio nijedan od ciljeva zbog kojih je osnovan.
A nakon izglasavanja rezolucije o Srebrenici, dodao bih da je selektivno sećanje gore od nesećanja.
Uskoro će se navršiti 29 godina od okončanja rata na prostorima Hrvatske i BiH, a mi se još nismo složili ni o karakteru tog sukoba. Hrvatska i bošnjačka strana nazivaju ga agresijom Srbije uz pomoć JNA i lokalnih Srba na njihove teritorije, a srpska strana ga tumači kao građanski rat, u kojem nema nevinih strana. Kad (i ako ikad) usaglasimo narative o karakteru rata devedesetih, mnogo bi lakše prihvatili empatiju i za žrtve druge strane, preko koje bi se mogli dogovoriti i o jedinstvenom danu za sećanje na sve žrtve građanskih ratova prilikom raspada SFRJ. To bi bio „prečac” za pomirenje i, u odnosu na rezoluciju, mnogo efikasnija prevencija od ponavljanja sličnih sukoba na ovim „krvlju i mržnjom” natopljenim prostorima.
Politika, 31.05.2024, elektronsko izdanje
