Pomenuti svedok koji je prozvao Vučića za maltretiranje zarobljenika u glinskom zatvoru zove se Kosta Danilović, i po nacionalnosti je Srbin, koji je već u početku sukoba zavrbovan od hrvatskih nacionalista. Nesporno je utvrđeno da je 1991. bacio eksplozivnu napravu na prodavnicu Srbina Dragana Demića u Petrinji. I dan-danas živi u svojoj kući u tom gradu u Ulici Otona Kučere, u kojoj je otvorio kafanu pod nazivom „Teksas”. Kao hrvatski špijun 1991. ubačen je u kasarnu „Vasilj Gaćeša”, gde je vrlo brzo otkriven i uhapšen. Nakon razmene kao dobrovoljac se priključio „zengama”.
Nedavnu izjavu svedoka Koste D. (68) u sudskom postupku pred Županijskim sudom u Zagrebu u odsustvu protiv Srba Dušana Jovića, Mile Paspalja, Vlade Ćupovića i Marka Vrcelja za ratni zločin protiv ratnih zarobljenika i civila, u kojoj navodi da je u septembru 1991. godine u zatvor u Glini, koji su držali Srbi, a gde je i on bio, „dolazio sadašnji predsednik Srbije Vučić i govorio im koga će ubiti, a koga zaklati, a njemu direktno da je kao Srbin izdao srpski narod i da će ga zadnjeg zaklati”, preneli su svi mediji u regionu, a reagovao je i Vučić tvrdnjom da do 1995. nikada nije bio na području Hrvatske i bivše RSK.
Medijska pažnja poklonjena izjavi ovoga svedoka motivisala me je da se kao čovek koji se bavio razmenama zarobljenika između hrvatske i srpske strane sve vreme rata i poraća na području Hrvatske i bivše RSK osvrnem i na fenomen izjava zarobljenika o maltretiranju u neprijateljskom zatvoru od poznatih ličnosti.
Posle svake razmene zarobljenika razmenjeni Srbi razgovarali bi sa mnom ili sa mojih nekoliko saradnika. U tim prvim kontaktima interesovalo nas je nekoliko osnovnih podataka kao što su: s kim su bili u zatvoru, ko ih je maltretirao i ko je još u zatvoru ostao. Odgovori na pitanja ko je s njima bio u zatvoru bili su decidirani i jasni, dok su odgovori na pitanje ko ih je ispitivao i maltretirao bili neodređeni i konfuzni, od onih da ne znaju do onih da su ih tukli Franjo Tuđman, Ante Gotovina ili neki drugi u to vreme poznati Hrvat. Nakon tih inicijalnih razgovora na mestu razmene, razmenjene su preuzimale druge službe, kao što su vojne i civilne službe bezbednosti, policija i pravosudni organi.
Još jedna karakteristika bila je svojstvena razmenjenim zarobljenicima – skoro svi su govorili da nisu ništa bitno ni pod najtežim mučenjima odali neprijatelju. Ovakve tvrdnje razmenjenih zarobljenika uzimao sam s rezervom. Ali kada bi neko izjavio suprotno, što je bila prava retkost, pažljivo bih ga saslušao jer sam bio siguran da govori istinu. Evo i jedne ilustracije:
Miodrag P. (1972) i njegova devojka Marijana Š. (1976) u junu 1994, vraćajući se iz Benkovca, promašili su put i umesto u srpskim Kistanjama obreli su se među „zengama” u Stankovcima. Devojka je relativno brzo razmenjena, a momak je u zarobljeništvu ostao još nekoliko meseci. Nakon razmene prišao mi je i rekao: „Hrvatima sam odao sve što sam znao o položajima raketnog sistema ’Orkan’, na kojem sam bio raspoređen do zarobljavanja. Učinio sam to kako bi mi devojku pustili iz zatvora.” Verovao sam Miodragu prvenstveno zbog toga što je njegova priča bila životna, a samim tim i logična. I veoma odgovorna i hrabra.
To što sam čuo od Miodraga javio sam ljudima iz Glavnog štaba SVK, uz napomenu da pošalju svoje ljude da porazgovaraju s njim i da vide da li je nanesena kakva šteta, pa ako jeste, možda se može još i popraviti. Nakon nekoliko dana sretnem čoveka iz Glavnog štaba SVK i pitam ga da li su posetili mladića, a on mi odgovori ne samo da su ga posetili već su „izdajnika” pretukli i zatvorili, te mu pripremaju i optužnicu za izdaju.
Sličan postupak s razmenjenim zarobljenicima bio je i sa druge strane. Većina onih koji su bili u srpskim zatvorima nakon razmene po istom principu davali su izjave i predstavnicima Komisije za nestale i zatočene, a nakon toga i pred policijom i pravosudnim organima. Na osnovu takvih izjava zaista je nekoliko hiljada Srba i pripadnika bivših JNA i SVK procesuirano i osuđeno pred hrvatskim pravosudnim organima, o čemu sam često pisao i na ovim stranicama „Politike”.
I ovo ću ilustrovati jednim primerom u kojem sam i ja jedan od aktera:
U operaciji „Škabrnja”, koja se odigrala u novembru 1991, a o kojoj sam takođe ovde pisao, zarobljeno je i nekoliko pripadnika Škabrnjskog samostalnog bataljona, koji su proveli u kninskom zatvoru nekoliko meseci. Mediji su i tada pratili sve razmene kao što su ih pratili i o njima izveštavali predstavnici mnogih međunarodnih organizacija koje su se bavile zaštitom ljudskih prava. I ovih dana je na „Jutjub” postavljeno nekoliko snimaka sa razmena iz tog ratnog perioda na kojima se i ja nalazim i koji me podsećaju na ta zla vremena. Na tim snimcima nalazi se i Hrvat Ivan Grujić, koji je od 1993. pa sve do 2016. vodio hrvatsku Komisiju za nestale i zatočene. Pod njegovim i mojim predsedavanjem tim komisijama razmenjeno je i mnogo mrtvih, ali još više živih ljudi. Godinama se između nas dvojice i naših saradnika razvio i odnos poverenja jer smo morali jedni drugima verovati na reč. I verovali smo toliko da smo jedno drugom poveravali i sopstvene živote.
Elem, pre desetak godina prilikom jednog sastanka u Beogradu Grujić mi je pred svedocima ispričao sledeću priču. Godinu ranije kao izaslanik predsednika hrvatske vlade bio je na obeležavanju godišnjice „Škabrnjske operacije” u tom selu u zaleđu Zadra. Jedna manifestacija odvijala se u zatvorenoj prostoriji gde su se meštani prisećali ratnih dana. Grujić je kao uvaženi gost slušao govornike i nije reagovao sve dok jedan govornik nije spomenuo i moje ime. Naime, taj govornik je bio jedan od zarobljenih meštana i govorio je o maltretiranjima u kninskom zatvoru, rekavši da je najgori od svih mučitelja bio Savo Štrbac, koji je navraćao u zatvor i nemilice batinao zatvorenike. Na spomen mog imena u kontekstu mučitelja Grujiću se počela dizati kosa na glavi jer je bio uveren da meštanin laže, ali se suzdržao od javne reakcije. Kada je i sledeći govornik ponovio istu priču, nije mogao da se suzdrži i reagovao je tako što je ustao i rekao kako o Štrpcu mogu pričati svašta, ali kako im ne može poverovati da je dolazio u zatvor i da je mučio zatvorenike. Zbog odbrane jednog „četnika” Grujić je jedva „izvukao živu glavu” od razjarenih meštana.
Da se vratimo priči s početka teksta.
Pomenuti svedok koji je prozvao Vučića za maltretiranje zarobljenika u glinskom zatvoru zove se Kosta Danilović, i po nacionalnosti je Srbin, koji je već u početku sukoba zavrbovan od hrvatskih nacionalista. Nesporno je utvrđeno da je 1991. bacio eksplozivnu napravu na prodavnicu Srbina Dragana Demića u Petrinji, a sumnja se i da je bacao još eksploziva po srpskim kućama i štalama. Do rata je kao prodavac farbe radio u robnoj kući u Petrinji. I dan-danas živi u svojoj kući u tom gradu u Ulici Otona Kučere, u kojoj je otvorio kafanu pod nazivom „Teksas”. Kao hrvatski špijun 1991. ubačen je u kasarnu „Vasilj Gaćeša”, gde je vrlo brzo otkriven i uhapšen. Nakon razmene kao dobrovoljac se priključio „zengama”.
I bez Vučićeve reakcije bilo mi je potpuno jasno da je ovaj svedok izmislio onaj deo koji se odnosi na Vučića. Razlog za tu laž nalazim u strukturi njegove ličnosti koja odaje tipičnog konvertita koji bi da bude „veći katolik od pape”.
Objavljeno na sajtu dnevnika „Politika“, 5. novembra 2021. godine