D.I.C. Veritas

Политика, 08.07.2020, Саво Штрбац: Долазак Срба на подручја данашње Хрватске

Недавно је „Јутарњи лист“, један од водећих хрватских дневних новина, из пера новинара Владе Вурушића, објавио подужи текст о положају Срба у Хрватској, који су у циелости или деловима пренели и многи медији у региону.

Текст и по мом мишљењу доста објективно приказује данашњи положај Срба у тој држави и веома је критичан према хрватским властима које увелико придоносе, својим чињењем и нечињењем, таквом њиховом положају.Политика, 08.07.2020,

Међутим, једна ауторова тврдња изазвала је негативне коментаре многих Крајишника, које су ме и подстакле да напишем овај текст. Ево интригантне реченице из поменутог текста:

„Од времена краја 19. века, откад се раде статистике националне и верске припадности, Срба данас у Хрватској има најмање од времена првих насељавања у 16. веку у хрватске крајеве.“

Прва тврдња је тачна, у шта се може свако уверити увидом у било коју јавно објављену статистику. За илустрацију послужићу се цитатом из књиге  „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880–2011)“, аутора Др. Светозара Ливаде и сарадника.

Savo Štrbac: Dolazak Srba na područja današnje Hrvatske, Politika, 8.7.20. Foto: scan

„У раздобљу од 1880. до 2011. године у границама данашње Републике Хрватске Хрвати су изразито већинско становништво, док су Срби са значајним уделом непрестано друга по бројности национална заједница. У процентима број Хрвата се кретао од 68,39% 1900. године (када их је у процентном броју било најмање) до 90,42% 2011. године (када их је у процентном броју било највише). Број Срба се кретао од 22,21% 1921. године (када их је у процентном броју било највише) до 4,36% 2011. године (када их је у процентном, али и у апсолутном броју било најмање). У ту 131 годину било је 14 пописа становништва у пет државно правних система: Аустро-Угарска, Италија, Краљевина СХС/Југославија, социјалистичка Југославија и самостална Република Хрватска.“

Међутим, друга тврдња из цитиране реченице Вурушићевог текста о времену досељавања Срба на просторе данашње Хрватске није тачна, што су приметили и многи Крајишници, назвавши ту неистину историјском подвалом.

Иако нисам историчар, на основу мог општег образовања и непосредних сазнања, и ја сматрам да та тврдња није тачна, барем кад је у питању сјеверна Далмација. А ево и зашто.

У северној Далмацији, у којој сам живео до августа 1995, постојала су, и још увек постоје, три православна манастира, која су утемељена у XIV вијеку: Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395), који од оснивања постају „духовна средишта, културна стецишта и национална зборишта“ српског народа у Далмацији. Прва два су саграђена на истоименим рекама а трећи на реци Цетини.

Манастир Крупа налази се подно Велебита, близу извора истоимене реке. Саграђен је у вријеме краља Милутина. Предање каже да су му темеље поставили монаси из манастира Крупе на Врбасу. Често је страдао у разним најездама. Ипак је иза тога увек и обнављан.

Манастир Крка саграђен је у долинин истоимене реке у близини Кистања. Подигла га је принцеза Јелена, кћерка Стефана Дечанског и полусестра цара Стефана Душана, удата за хрватског кнеза Младена III Шубића, брибирског кнеза, посветивши га Светом арханђелу Михајлу. Предање каже да су манастир основали монаси приспели из Свете земље, и то из манастира посвећеног Светом архистратигу Михаилу, којег је тамо подигао краљ Милутин.

Манастир Драговић је подигнут неколико година после Косовске битке. Смештен уз риеку Цетину, недалеко од Врлике, у лепом пределу. Са првобитног места премештан је још два пута. Последњи пут педесетих година прошлог века због изградње хидроелектране на Цетини и Перућког језера, када је више хиљада Срба из плодне цетинске долине расељено, највише у Србију. Доживео је и неколико тешких најезда „инородних и иноверних“, након чега је за извесно време „запушћивао“. Последњи пут се то десило 1995. пред хрватском „олујом“ и до обнове раних двехиљадитих манастирске просторије су кориштене као штале.

У прва два сам често боравио а и госте доводио. У манастиру Крупа дружио сам се са његовим игуманом Козлицом, старином светачког изгледа, који ми је више пута отварао манастирску ризницу и причао о историји манастира.

У манастиру Крка почео сам долазити још као гимназијалац, а најчешће сам навраћао ратних деведесетих када је у њему столовао владика далматински, Господин Лонгин. Били смо пријатељи и заједно смо дочекивали госте из света.

Манастир Драговић сам први пут видео у пролеће 1993. када се, након оштећења бране излило Перућко језеро а Цетина вратила у своје корито, откривши и зидине старијег манастирског здања.

Данас далматински манастири, као и увек кроз историју, деле судбину српског народа на тим просторима. Они су ту од XIV века да сведоче о боравку Срба на тим просторима и да никоме не дозволе да нам покраде неколико векова историје. Нажалост, сва је прилика да ће идућег проlећа, након петнаестог пописа становништва, сведочити о још већем историјском минимуму Срба на просторима данашње Хрватске.

 

Објављено у дневнику „Политика“, 8. 7. 2020, штампано издање

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.