Један таблоид, који делом финансирају и институције Републике Србије, објавио је недавно интервју са Ратком Личином, министром информисања у Влади Републике Српске Крајнине у прогонству
ЈЕДАН таблоид, који делом финансирају и институције Републике Србије, објавио је недавно интервју са Ратком Личином, министром информисања у Влади Републике Српске Крајнине у прогонству.
Новинар тог листа износи тезу да је “Влада РСК у намери да пробије медијску блокаду својевремено формирала “Веритас” на шта саговорник одговара:
“Тачно. `Веритас` је формално створен као крајишка невладина организација која се бави жртвама да би лакше пробила медијску блокаду и указала на крајишке жртве у рату. Саво Штрбац је у то време био секретар Владе РСК. Какав је резултат тог рада, види се из следећих чињеница: Крајишници су прогнани, неки су побијени и нестали, војно и политичко руководство је осуђено, а у Хрватској за злочине нико не одговара. Штрбац је узурпирао ексклузивно право да се бави жртвама из РСК. Потенцирао је да ће се сарадњом са Хашким трибуналом, чији је био експерт, постићи правда за Крајишнике, а видимо шта се десило. Паметном довољно.”
Savo Štrbac: Ministar u progonstvu, Večernje novosti, 13.02.2017. Foto: Štampano izdanje, screenshot
Толико неистина и контродикторности на мањем простору у животу нисам видео, а прочитао сам много небулозних изјава.
Наиме, од свега изговореног тачно је једино да сам био секретар Владе РСК у време оснивања “Веритаса”.
Ратне 1993. године у Крајину је навраћала италијанска грофица Џин Тоски Марцани Висконти, ерудита и позната новинарка, која ми је сугерисала да оснујем НВО и преко ње документацију о страдању Срба, прикупљену преко адвокатске канцеларије и комисија за размене заробљеника, достављамо у свет преко мреже невладиних организација, јер пошту непризнате државе, као што је била РСК, нико службено у свету и не отвара.
Иако сам тада први пут чуо за појам “невладина организација”, послушао сам савет и са неколико сарадника прикупио двадесетак потписа, међу којима је било и неколико тадашњих министара, и одржао оснивачку скупштину.
“Веритас” је 4. јануара 1994. регистрован у МУП-у РСК на основу Закона о друштвеним организацијама и удружењима грађана (“Сл. гласник” СРС бр.24/82). У регистрационом као и у оснивачком акту наведени су задаци: прикупљање докумената о прогонима и страдањима те уништеној имовини лица српске националности на подручју бивше СРХ и свих грађана на подручју РСК у предратном, ратном и поратном периоду; излагање и публиковање прикупљених и обрађених докумената; припрема и достављање обрађене документације домаћим и међународним институцијама с циљем супротстављања аргумената разним конструкцијама о “истини” на просторима бивше СРХ и покретања кривичних поступака против починилаца кривичних дела против човечности и међународног права.
Када сам у Книну примио прве хашке истражитеље и предао им документацију о страдању Срба био сам тачка на дневном реду Владе. Постављено је питање: “Да ли је наш секретар најпаметнији Србин” када су сви Срби против Хашког трибунала а он њихове представнике прима усред Книна? Оправдавао сам се да то не радим као секретар Владе већ као представник “Веритаса”. На тај начин сам се много пута извлачио из сличних ситуација.
Како је то “Веритас” као НВО одговоран за прогнане, побијене и нестале Крајишнике? Па за одбрану РСК биле су надлежне војска и полиција, као и у свакој другој признатој или непризнатој држави. Нисам био експерт Хашког трибунала. Министар информисања, па још у Влади РСК у прогонству, морао би знати да сам био експерт правног тима Србије пред МСП у спору о геноциду по узајамним тужбама Хрватске и Србије.
“Веритас” је сарађивао са Хашким трибуналом у свим истрагама у којима су жртве Срби из РСК, јер нико други, укључујући и државе Србију и Хрватску, није желео, хтео или могао да сарађује. Сарадња је обухватала уступање материјалних доказа и контакте са потенцијалним сведоцима, а оптужбе су писали и доказе предлагали тужиоци, а пресуде доносиле судије. И у Хрватској се суди за злочине над Србима управо на основу докумената које је “Веритас” прикупио. За подручје Лике, одакле потиче министар Личина, донесене су осуђујуће пресуде за злочине у предметима “Госпић 1991” и “Медачки џеп”, а нека суђења су у току. Да је “Веритас” одлучивао о оптужницама и пресудама било би их много више.
У истом броју таблоида, у тексту истог новинара, поменути су многи субјекти који се баве жртвама из Хрватске, међу којима је “Веритас” само успут споменут. Па каква је то ексклузива? Брани ли неко Влади у избеглиштву да се бави судским процесима и крајишким жртвама?
Ставови министра Личине као да се преписани из ставова службене Хрватске која се труди свих поратних година да дезавуише резултате “Веритаса” и мене као њеног председника. Иначе, министар Личина је запослен у Скупштини Републике Србије, што његовим небулозама даје дубљи смисао, који још не могу да докучим.
