Пише: Саво Штрбац
Недавна вест из задарског залеђа о хапшењу три Србина и држављанке Пољске под сумњом да су средином августа 2026. године подметнули десет пожара широм Равних Котара подигла је велику медијску прашину. Хрватска јавност, вођена десничарским наративима, брзо је добила „организовану српску ћелију” која плански спаљује њихову земљу. Моја прва изјава за београдске медије, дата непосредно након вести, током вожње градским превозом, у којој сам случај назвао аматерском причом и параваном за скретање пажње са еколошке катастрофе у Госпићу, дочекана је у Хрватској на нож. Међутим, та оцена је добила пуну потврду кроз детаље који су стигли директно са терена од мојих комшија Бенковчана. Званична полицијско-правосудна конструкција једноставно не пролази тест логике, географије и психологије.
УСКОК покушава да одржи тезу о свесном и координисаном терористичком чину, иако се пожари наводно вежу за десет изузетно удаљених локација – од Лишана Тињских и Заграда, преко Бенковца, Раштевића, Запужана, па све до Шкабрње, Земуника Доњег, Галоваца и задарског кварта Били Бриг. Свако ко познаје распоред ових места зна да она покривају голему територију Равних Котара и задарског залеђа, са међусобним раздаљинама и до тридесет километара. Да ствар буде апсурднија, правосудни органи у саопштењима признају да су ухапшени били у стању „тешког пијанства”. Истовремено, из локалних истражних кругова процуриле су конкретне, незваничне бројке измереног алкохолног статуса – од 2,20 до чак 3,37 промила алкохола у крви!
Медицински гледано, са 3,37 промила човек се налази у стању акутног тровања са тешко оштећеним моторним функцијама. Физички је немогуће да неко у том стању сатима управља возилом кроз неколико општина, координише паљевине на десет тачака, а да не изазове удес или да га патрола раније не заустави. Локална логика јасно препознаје правосудни маркетинг: група је ухваћена на једном месту из пијанске обести, а полиција им је због суше и немоћи да лоцира стварне узроке приписала све преостале нерешене пожаре у окружењу.
Људске судбине ухапшених додатно разбијају наратив о идеолошкој диверзији. Наводни вођа групе, Јован Миовић (45), родом је из Лишана Тињских, али већ годинама живи и ради у Ријеци. На летовање у завичај дошао је са својом девојком, 33-годишњом Пољакињом, коју су органи гоњења такође стрпали у притвор. Рођаци у Полачи су му нудили бесплатан смештај код породице, али је он, желећи потпуну приватност и слободу са девојком, одлучио да изнајми апартман у засеоку Кулаш у Полачи. Тамо се повезао са својим рођаком Владимиром Владом Ћупићем (42).
За разлику од Миовића, Ћупић није имао никакве потребе да изнајмљује смештај. Он у Доњим Биљанима има своју породичну кућу, где је заправо наследио дедовину по мајци, будући да му се отац, Србин из Полаче, својевремено тамо приженио. Иронија судбине је да је Ћупић у јавности одраније познат као жртва озлоглашене афере „Црно брдо”. Пре шеснаест година он је изманипулисан да то наслеђено земљиште изнајми за наводно грађевински материјал, а завршио је са 140 хиљада тона токсичне силикоманганске троске у сопственом дворишту, због чега га је цело село годинама презирало. Након великих притисака Европске уније и огромних пенала, хрватска држава је коначно завршила санацију и очистила његову парцелу буквално почетком овог истог августа 2026. године. И уместо да државни органи анализирају да ли је Ћупић попио чашицу превише у част прославе уклањања шеснаестогодишњег отрова са дедовине, они га проглашавају терористом који пали сопствени крај.
Трећи ухапшени, Данијел Стегњаић (42) из Доњих Биљана, коме је мајка из Запужана, можда је највећи апсурд ове оптужнице. Реч је о вредном домаћину и надалеко познатом керамичару који води и велико пољопривредно газдинство и легално прима значајне државне подстицаје. Међутим, услед неких породичних проблема, пао је у депресију и почео интензивно да пије. Преко чаше се придружио Миовићу и Ћупићу током тих критичних дана. Замислите конструкт УСКОК-а: успешан пољопривредник који живи од државних подстицаја улази у тајну ћелију да би спалио сопствена поља, комшијске маслинаке и куће својих рођака и муштерија! Јасно је да је алкохол овде био једини идеолог, а деструктивна обест помућене свести једини мотив.
Да би цела прича добила неопходну тежину „националне угрожености”, полиција је морала да посегне за провереним методама и пронађе „арсенал оружја”. Јавности је саопштено да је код једног пронађена полуаутоматска пушка (ПАП) са 44 метка, а код другог пиштољ. На терену, међутим, нико не верује да је ико од њих заиста носио или возио пиштољ у колима. Проналазак пиштоља у Миовићевом возилу мештани отворено тумаче као класичну полицијску подметачину, неопходну да би се банално пијанство подигло на ниво организованог тероризма. С друге стране, нико не спори да је пушка ПАП могла бити пронађена у Ћупићевој кући. Његово породично имање у Доњим Биљанима налазило се деведесетих година на првој линији фронта према Шкабрњи. Сви знамо да су напетости и инциденти трајали годинама након „Олује”, те да су Шкабрњани упадали и нападали Биљанчане и после рата. У таквој атмосфери страха, држање пушке заостале из рата у кући српских повратника представља нелегалан, али затечен и пасиван комад старог гвожђа. То није било средство за планирани напад, већ за пуку самоодбрану и психолошку сигурност породице. Правити од тога крунски доказ о међународном терористичком плану представља врхунац цинизма хрватског правосуђа.
Круг судбине се у Равним Котарима затвара преко презимена и породичних веза. Група је ухваћена ин флагранти у Раштевићу, а пресрео их је и пријавио брачни пар из Полаче – Жељко и Данијела Кулаш. Презиме Кулаш покреће авети прошлости у овом крају. Баш ових августовских дана, потомци Зорана Кулаша званог Зоре поставили су плакате са његовом сликом по Полачи и околним српским селима Лишанима Тињским и Заграду. Зоран старији (рођен 1916) нестао је 29. септембра 1991. у ратним околностима јер није хтео да напусти имање са осталим члановима породице. На плакатина је био позив свима који нешто знају о његовој судбини да јаве породици. Његов син Зоран млађи преминуо је 2021. не дочекавши да сахрани оца, а сада и унуци траже дедине кости. Ти плакати су брзо поцепани, што сведочи о ранама које нису зацелиле ни после 35 година.
Име Зорана Кулаша старији мештани памте и по криминалистичкој драми из 1969. која је завршила у уџбеницима из криминалистике као пример ефикасности полиграфа (из којих сам и ја учио). Тада је убијен ловочувар Лука Галић, активни милиционер из Бенковца, Хрват по националности. Зоран Кулаш старији је тада „пао” на полиграфу, а у крају се причало да је свесно преузео кривицу на себе како би заштитио сина Зорана затеченог у криволову. Одслужио је дугогодишњу казну затвора, вратио се у Полачу и тамо дочекао почетак рата, у ком је и нестао. Данас породица убијеног милиционера Галића (супруга Српкиња и два сина) и даље живи у Бенковцу, док потомци осуђеног убице Кулаша трагају за костима свог деде.
Када све ове нити повежемо – од очинске жртве из 1969, преко нестанка у ратном пламену 1991, па све до Жељка и Данијеле Кулаш који у августу 2026. пријављују Јована Миовића и Владимира Ћупића, чији преци, Јованова баба и Владимиров отац, такође вуку корене из Полаче – видимо колико је земља Равних Котара премрежена узајамним дуговима, греховима и трагедијама. Покушај хрватских власти и медија да од једне кафанске, деструктивне епизоде тешко пијаних људи направе организовану међуетничку диверзију представља јефтин политички маркетинг. Сврха му је да умири десничарску јавност и забашури мафијашко еколошко загађење Лике и Далмације. Иза густог дима правосудног спиновања не крије се никакав терористички план БИА или српске завере, већ горка завичајна хроника, тешки породични терети и алкохолни помућени занос, који у овом питомом задарском залеђу увек изнова подметну пожар у људским главама и покрену немилосрдне аветиње прошлости.
Политика, 25.08.2026, штампано издање
