Кривично ванпретресно веће Вишег суда у Београду, Одељење за ратне злочине, почетком јуна ове године, пети дан по потврђивању оптужнице за злочин на Петровачкој цести, потврдило је и оптужницу против некадашњег припадника Збора народне гарде (ЗНГ) Бранка Тунића (59), којом се терети за злочине над заробљеним припадницима ЈНА (тринаесторицу физички и психички малтретирао, а двадесетогодишњег Марка Утржана из Кикинде и убио), који су у септембру 1991. године одведени у логор, формиран у загребачком насељу Ракитје у Центру за обуку МУП-а Хрватске, потврдила је 23. јуна о.г за Танјуг портпаролка Вишег суда у Београду Татјана Матић, а пренели и многи медији у региону. Осим хрватских!? Јавност је обавештена да је оптужени пореклом Албанац, који је је након рата промјенио име и добио хрватско држављанство, те да није доступан српским правосудним органима јер је по хапшењу по потерници Србије у једној од држава ЕУ (Словенија) изручен Хрватској, због његовог хрватског држављанства и пребивалишта у Загребу!?
Први пут о убиству Утржана чуо сам 17. фебруара 2003. на седници претресног већа Хашког трибунала када је некадашњи предсједник СРЈ, Слободан Милошевић, обраћајући се судији Меју, који је водио тај поступак, поред осталих података о догађају у Ракитију, казао да су припадници ЗНГ одвели заробљене војнике ЈНА у Ракитије и тамо их селектовали по националној основи тако што су издвојили и пустили на слободу Хрвате, Словенце, Албанце и муслимане, док су Србе и Црногорце затворили и мучили, а једног од њих, Утржана, и убили ватреним оружјем, пуцајући му у главу.
Први пут о убиству Утржана чуо сам 17. фебруара 2003. на сједници претресног већа Хашког трибунала када је некадашњи предсједник СРЈ, Слободан Милошевић, обраћајући се судији Меју, који је водио тај поступак, поред осталих података о догађају у Ракитију, казао да су припадници ЗНГ одвели заробљене војнике ЈНА у Ракитије и тамо их селектовали по националној основи
Други пут сам за убиству Утржана чуо у марту 2016. када су нам припадници МУП-а Србије, Одељења за ратне злочине, показали изјаву Наде Лончаревић, тетке несрећног младића, коју је дала у септембру 1993. истражном судији Војног суда у Београду, у којој је описала како је породица неколико дана по убиству преузела младићеве посмртне остатке и сахранила их у Кикинди. Та изјава нас је и подстакла да проверимо да ли је неко у Хрватској и одговарао за то убиство које се десило у време док је постојала заједничка држава која се звала СФРЈ. И на основу пуномоћја, којег је потписала младићева сестра Јелена Карановић, загребачка адвокаткиња Слађана Чанковић, након разних перипетија, успела је да из судске архиве “извуче” првостепену и другостепену пресуду хрватских судова.
Из тих пресуда смо дознали да је недуго после убиства Утржана, војно тужилаштво покренуло поступак против Бранка Тунића, а затим га преузело Жупанијско државно тужилаштво у Загребу. Оптужница је теретила Тунића да је 30. септембра 1991. године, у наставном центру ЗНГ, као чувар у склоништу за заробљене војнике, одбијајући напад заробљеника Марка Утржана, из непосредне близине испалио му метак из пиштоља у главу. Од задобијених повреда, Утржан је умро на месту злочина. Тужилац је навео да је заробљени војник насрнуо на чувара, збацио му пушку с рамена, ухватио га за ревере, као и да је чувар одгурнуо пушку од себе. Када је Утржан други пут насрнуо на чувара, Тунић је пуцао у њега, а тужилац је то квалификовао као прекорачење нужне одбране. Међутим, пресудом из децембра 1997. Жупанијски суд у Загребу ослобађа оптужбе убицу, заузевши став да је убица поступао у чистој нужној одбрани, коју је потврдио и Врховни суд РХ пресудом из јануара 2001. године.
Судови су закључак о чистој нужној одбрани темељили на исказу јединог очевидца догађаја Берислава Бећировића, који је, као и Утржан, био војник на одслужењу редовног војног рока, који је у истрази потврдио Тунићеву одбрану. Моје, али и мишљење других правника који су прочитали поменуте пресуде, било је да је Бећировић, тада млад војник, био уцењен и да му је “наређено” шта треба да каже пред судом.
У судским списима се наводи да је Тунић рођен у селу Вранкову у општини Витина и да му се отац зове Зеф. Претпостављао сам да се Тунићева породица убрзо по његовом рођењу преселила у Хрватску јер је шездесетих година прошлог века Албанаца било по целој Југославији.
И још један похрваћени Албанац починио је стравичан злочин над Србима у акцији “Олуја”. Жупанијски суд у Сплиту 2013, након петнаестогодишњег поступка, осудио је Божу Бачелића (1970) што је у Прокљану, недалеко од Шибеника, убио, а затим наредио младим војницима да спале тела Николе (76) и Милице (74) Дамјанић и убије заробљени српски војник Вук Мандић из Кистања. “Веритас” је преко својих канала, успео да дође до податка да је право име Бачелићу било Реџо Ђинђић. Име је вероватно, као и Тунић, променио како би глумио “великог Хрвата”.
Према Регистру хрватских бранитеља, у Хрватској војсци било је укупно 2.832 припадника албанске националне мањине, од тога 2.471 добровољац, а 361 мобилисан. А према евиденцији “Удруге Албанаца бранитеља Хрватске у Домовинском рату”, погинуло је 87 припадника албанске националне мањине, 304 их је рањено, а 229 је пензионисано као ратни војни инвалиди.
Један од познатијих албанских добровољаца у хрватској војсци је и Рахим Адеми (Вучитрн, 1954,), који је догурао до генералског чина. Завршио је Војну академију у Београду, смер артиљерија, добровољно је приступио у ЗНГ у лето 1991. Учествовао је у операцијама хрватске војске “Масленица” и “Медачки џеп”, као и у свим важним операцијама на подручју БиХ и РХ. Тужилаштво Хашког трибунала га је, заједно са Мирком Норцем и Јанком Бобетком, оптужило за злочине над Србима почињене у септембру 1993. у акцији “Медачки џеп” у којој је био комадант Зборног подручја Госпић. Међутим до суђења пред Хашким трибуналом ипак није дошло, пошто је у септембру 2005. овај предмет пребачен у надлежност хрватског правосуђа, које га је 2008. ослободило оптужбе пошто је утврђено да команда није ни ишла преко њега.
А најпознатији косовски Албанац у ХВ је Агим Чеку (Ћушка, 1960). И он је завршио Војну академију у Београду и био је артиљеријски капетан у ЈНА до 1991, када је на почетку рата прешао у ЗНГ. Учествовао је у операцијама “Масленица”, Медачки џеп” и “Олуја”. И он је од Туђмана добио генералски чин. Чеку је на Косову од 1999. до 2006. обављао дужности комаданта ОВК и Косовског заштитног корпуса, а од 2006. до 2008. и председника владе.
Због ратних злочина које је починио на Косову, Чеку се одавно нашао на потјерници српског Интерпола, на основу које је од 2003. до 2009. хапшен више пута у више земаља (Словенија, Мађарска, Колумбија, Француска, Бугарска), али је увек пуштан на интервенцију УН-а. У септембру 2020. позван је на разговор у Специјални суд за ратне злочине у Хагу у својству осумњиченог. Зна се и да је разговор обављен, али се још не зна да ли ће бити и оптужен.
Током рата на Косову били су и многи припадници “зенги”, који су се борили на страни ОВК, узвраћајући Албанцима услугу за њихову борбу на хрватској страну у рату деведесетих. Онда је сасвим “оправдано” што се Хрвати и косовски Албанци зову “браћа по оружју”. А ја бих додао и по патолошкој мржњи према Србима.
Објављено у дневном листу „Политика“, 11. јула 2022, штампано издање
