Politika, 13.10.2026, Anatomija zla i lekcija iz ljudske prirode

Piše: Savo Štrbac

Pozicija autora kao velikog reditelja koji uživa svetski ugled, ali i činjenica da je on sam Hrvat koji se hrabro i beskompromisno suočava s najmračnijim stranicama istorije sopstvenog naroda, daju ovom delu ogroman međunarodni kredibilitet

U tihoj i zatamnjenoj Sali 6 Doma sindikata, u okviru programa „Čuvari istine”, autorke Vesne Jugović de Vinča, imao sam priliku da, u posebnoj projekciji, u celosti odgledam dugoočekivani filmski ep Lordana Zafranovića „Zlatni rez ’42 – djeca Kozare”. Projekcija je održana 27. septembra u prisustvu preživele dece logoraša, njihovih potomaka i nas kojima su ratne teme profesionalno bliske.

Iako su u sali sedeli ljudi u dubokoj starosti, opterećeni raznim zdravstvenim problemima, film koji traje punih 249 minuta praćen je u savršenoj, kamernoj tišini. Niko se nije ni nakašljao. Jedini zvuk koji je povremeno remetio tu tešku atmosferu bio je šapat jedne mlađe žene koja je svojoj nagluvoj baki, preživelom detetu logora, tihim ali odlučnim glasom ponavljala pojedine filmske replike. Ta tišina nije bila obična bioskopska pasivnost; bio je to krik nezaborava onih koji su na velikom platnu gledali sopstvene prekinute mladosti i traume iz leta 1942. godine.

Kao neko ko je decenije proveo dokumentujući srpska stradanja iz devedesetih godina prošlog veka, na ovu projekciju otišao sam s velikom profesionalnom i ličnom znatiželjom, ali i oprezom podgrejanim najavljenim bojkotom dela glumačkog ansambla iz Hrvatske zbog pritisaka tamošnje desnice, kao i unutrašnjim političkim prepucavanjima u Srbiji oko tajminga zvanične premijere koja je nekoliko dana kasnije trebalo da otvori 63. beogradski Fest. Sve to predstavljalo je realnu pretnju da potpuno proguta suštinu ovog velikog umetničkog dela.

Svedoci smo da je premijera filma na Festu ostala u senci dubokog političkog i regionalnog razdora. Međutim, onog trenutka kad se ugase svetla i kad Zafranovićeva vizija otpočne svoj filmski život, sva dnevna politika nestaje pred sirovom, umetničkom istinom.

Film je strukturisan kroz četrnaest slika i epilog, zasnovan na decenijama starom scenariju Arsena Diklića. Ova verzija ne nudi gledaocu laku katarzu niti jednostavne odgovore na koje je bioskopska publika navikla kroz klasične, crno-bele istorijske narative. Naprotiv, Zafranovićev pristup duboko je uznemirujući jer on hirurški precizno secira ono što naziva „anatomijom zla”, primoravajući nas na suočavanje sa samom ljudskom prirodom.

Kroz vizuru četrnaestogodišnje devojčice Zore Miljuš, koju besprekorno i s emocionalnom zrelošću igra mlada Banjalučanka Milica Stanković, ulazimo u sam ponor jasenovačkog pakla. Zorino iskustvo je arhetip stradanja kozaračke dece, prikaz otelotvorenog zla koje porodice nasilno razdvaja na samom ulazu u logor, ostavljajući nejač na milost i nemilost dehumanizovanom sistemu.

Ono što ovaj film čini izvanredno važnim i suštinski drugačijim jeste način na koji su prikazani počinioci zločina. Autor nas ne plaši jednodimenzionalnim, filmskim čudovištima, već nas suočava s psihopatologijom stvarnih ljudi. Izrazit utisak ostavlja galerija likova u ustaškim uniformama.

Izmišljeni lik zapovednika logorskog sistema, koga maestralno igra Milivoj Beader, prikazan je kao oličenje ogoljenog, sadističkog ekshibicionizma. Segment filma u kojem on, na levoj obali Save, pod gorostasnom topolom, potpuno razgolićen ispod belog mantila i s ustaškom kapom na glavi, veša grupu mlađih žena koje su pokušale bekstvo, lično im izbijajući oslonce ispod nogu, predstavlja jednu od najstrašnijih scena ikada snimljenih u našoj kinematografiji. Dok vrši egzekuciju, on doživljava otvoreno seksualno uzbuđenje, a sve se to odvija uz živu svirku romskih muzičara koje je poveo da mu dodatno stimulišu libido. Da bi groteska i zlo bili potpuni, taj isti sistem na kraju, na rečnom splavu, hladnokrvno likvidira i same muzičare, uklanjajući svedoke sopstvenog ludila.

Kao pandan ovom sirovom nasilju, Milan Marić donosi zastrašujuću rolu u ustaškoj uniformi – portret prefinjenog gospodina u belim rukavicama, uvek namirisanog, koji u logorskom krugu svira klavir, ali iza čije se buržujske maske kriju prikrivene homoseksualne i sadističke sklonosti. Uz njih je i Rene Bitorajac kao Vjekoslav Maks Luburić, hladni arhitekta masovnog uništenja, koji u logoru paradoksalno neguje veliki kavez golubova. Ptice mu sleću na rame dok se oko njega odvijaju najmonstruoznije scene klanja srbosekom izlivenim od zlata izvađenog iz zuba živih logoraša.

Film se završava snažno simboličnom scenom u kojoj taj zlatni srbosek leti u nebo, ali se ponovo vraća na zemlju i pada u rečni mulj. Sam Zafranović u svojim javnim istupanjima objašnjava da ova scena nosi zastrašujuću poruku: srbosek je, iako u mulju, i dalje dostupan ljudima, a samim tim postoji i stalna opasnost da ga neko ponovo izvadi na svetlost dana i aktivira.

Ovim Zafranović šalje izuzetno jaku humanističku opomenu: fašizam u mirnodopskim uslovima privlači ljude s teškim, potisnutim devijacijama i ličnim nastranostima. Mir ih primorava da svoje bolesne nagone kriju iza lažne društvene uglađenosti, ali kad nastupe ratne okolnosti i kad im zločinačka ideologija, poput ustaške, da apsolutnu moć i legitimitet nad tuđim životima, oni se prišljamčuju sistemu kako bi te nastranosti neometano i bez kazne zadovoljili. Sva ta ustaška patologija na kraju se simbolički lomi i pokazuje svu svoju nemoć pred tihom, duhovnom stenom – likom Starca Vukašina, koji, gledajući u oči krvnika sa srbosekom u ruci, izgovara: „Samo ti, dijete, radi svoj posao”, koga Miki Manojlović igra upravo onako kako smo ga decenijama zamišljali u našoj kolektivnoj svesti.

Suočen s ovim teškim bioskopskim iskustvom, postavljam i teško pitanje: Kako će šira javnost prihvatiti ovaj film?

Potpuno je jasno da bi prosečan gledalac lakše prihvatio jednostavan, dokumentaristički pristup. On je lakši za razumevanje i komforniji za svest, jer ne zahteva unutrašnje preispitivanje i uklapa se u ono što već decenijama znamo o Jasenovcu. Međutim, Zafranovićeva verzija je umetnički krik koji nas tera da se zamislimo nad samim sobom. Pozicija autora kao velikog reditelja koji uživa svetski ugled, ali i činjenica da je on sam Hrvat koji se hrabro i beskompromisno suočava s najmračnijim stranicama istorije sopstvenog naroda, daje ovom delu ogroman međunarodni kredibilitet.

Ovaj film ima potencijal da strancima i mlađim generacijama jasno predoči istinu o deci Kozare. Ako želimo da ta misija bude uspešna, potrebno je što pre odstraniti sve političke igre iz pozadine. Žrtve Kozare i Jasenovca zaslužuju dostojanstven i čist nezaborav, a ne da budu moneta za potkusurivanje u savremenim regionalnim prepucavanjima.

Da su prilike u svetu danas drugačije, moj stav bi bio da mlade ljude ne treba opterećivati ovako teškim i mučnim filmskim sadržajima. Ali, živimo u takvoj stvarnosti u kojoj širom planete besne strašni ratovi i u kojima ponovo masovno stradaju neka druga nevina deca. Kad vidimo da se i na našim regionalnim prostorima ponovo neodgovorno zvecka oružjem i raspaljuje mržnja, smatram da država i naše obrazovne institucije imaju puno pravo da organizuju posebne projekcije ovog filma za srednjoškolce i studente, uprkos njegovom trajanju i težini.

Zafranovićev filmski ep dejstvuje kao okrutna, ali preko potrebna vakcina protiv ratne propagande i manipulacije. Mladi ljudi moraju videti do kakvog moralnog ponorišta i dehumanizacije dovodi ekstremna ideologija, kako bi shvatili da mir nije dat jednom zauvek, već da se svakog dana mora aktivno čuvati i braniti. Naša dužnost, kao čuvara istine, jeste da im u tome pomognemo.

Politika, 13.10.2026, digitalno izdanje