Недавно је Скупштина Републике Србије усвојила дуго најављивани Закон о правима бораца, војних нвалида, цивилних инвалида рата и члановима њихових породица, који је остао у медијској сени Закона о утврђивању чињеница о статусу деце за коју се сумња да су нестала у породилиштима у Србији, који је усвојен истог дана.
Оно што се у ретким коментарима могло прочитати о “борачком закону”, били су углавном хвалоспеви о правима субјеката из наслова закона, док се о једној категорији бораца, који нису ни добили статус борца, скоро ништа није ни писало ни говорило. Али се зато на друштвеним мрежама развила оштра међукрајишка полемика о томе ко је крив за овакву ситуацију.
Да ли је оваква дефиниција борца изненадила крајишке борце? Није, осим наивних који су веровали да помпезно најављивани амандман једног посланика из владајуће странке, може да промени ту дефиницију, која се налазила и у нацрту закона.
Чланом 4. “борачког закона”, статус борца признат је: припадницима војске Краљевине Југославије; партизанима и четницима из Другог светског рата; припадницима оружаних снага СФРЈ у рату деведесетих до 27. априла, односно до 19. маја 1992; припадницима оружаних снага СРЈ у рату деведесетих после 27. априла 1992, укључујући и “косовски рат” од 24. марта до 26. јуна 1999. Према тачки 5. поменутог члана, која се једина и односи на подручје Хрватске, односно бивше РСК, статус борца има и држављанин Републике Србије који је “као припадник оружаних снага СФРЈ вршио војне дужности или друге дужности за војне циљеве или за друге циљеве државне безбедности у оружаним акцијама ради одбране суверенитета, независности и теретиторијалне целокупности СФРЈ у периоду од 17. августа 1990. до 27. априла 1992, а за припаднике оружаних снага СФРЈ стационираних на територији БиХ до 19. маја 1992”.
Дакле, у усвојеном тексту “борачког закона” међу признатим борцима једино нема припадника војске РСК, која је формирана након повлачења ЈНА са подручја авнојевске Хрватске.
О изостављању крајишких бораца из “борачког закона”, Крајишници су расправљали на два импозантна скупа, одржаним у мају и децембру прошле године у Новом Саду. Као аргументацију да се и крајишким борцима и после 27. априла 1992. па све до 15. јануара 1998. (до реинтеграције СБО у уставно-правни поредак РХ) призна статус борца, Крајишници су се позивали на закључке, одлуке и наредбе највиших државних, политичких и војних органа и институција СФРЈ о сепаратистичком и терористичком карактеру паравојних оружаних формација против припадника ЈНА и цивилног становништва у бившим републикама Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини. Позивали су се и на: Одлуку Скупштине српског народа о проглашењу РСК; Закон о важењу правног система СФРЈ и на делу територије која је под посебном заштитом УН-а, који је усвојила Скупштина СФРЈ; планове мировних операција УН за Југославију; резолуције СБ УН и друга акта. Подсјећали су и да је РСК била посебан ентитет у оквиру СФРЈ и међународни правни субјект и да је имала право да организује одбрану становништва на својој територији од злочина и геноцидних намјера и поступака хрватских сепаратистичких и терористичких формација и оружаних снага РХ.
На тим скуповима присуствовали су и представници власти, који су као борци имали разуевања за разлоге крајишких бораца, али су били децидирани да ти разлози неће промијенити дефиницију борца из нацрта “борачког закона” због неких виших интереса, као што је нису промијениле ни деклерације и апели упућени са тих скупова на све значајније адресе функционера и државних органа Републике Србије.
Ти виши интереси, онако како сам их ја схватио, односе се на ставове хрватске стране, да је 1991. на Хрватску “оружану агресију извршила Србија, Црна Гора, ЈНА и паравојне јединице из БиХ уз помоћ великог броја припадника српске националне мањине у РХ, организоване и предвођене великосрпском политиком”, који су инкорпорирани у устав, саборске декларације, десетине закона, уџбенике, енциклопедије, википедије… и свест хрватског народа. На оваквим ставовима Хрвати су до сада остварили све што је објективно било могуће, укључујући скоро етнички чисту државу и чланство у свим значајнијим евроатланским интеграцијама.
Уношењем у “борачки закон” и крајишких бораца, који већ четврт виека живе у Србији и њени су држављани, ништа се не би променило ни у хрватском ни у међународном погледу на рат деведеситих, осим што би се крајишки борци осећали равноправнијим са осталим учесницима у оружаним сукобима деведесетих, као што се ништа неће промијенити ни њиховим не уношењем у тај закон, осим што су борци СВК, једини, од свих учесника ратова деведесетих прошлог вијека на просторима СФРЈ, остали без признатог статуса борца.
Политика, 14. март 2020, штампано издање
