Među narodima bivše Jugoslavije, dve i po decenije od poslednjeg rata i bezmalo 80 godina od Drugog svetskog, nema pijeteta prema žrtvama drugih, što se ogleda i u sporovima oko Jasenovca
Banjaluka – „Svaki je naš zločinac, vidite, fino čeljade, dobar hrišćanin, uzoran domoljub, drag kao rod rođeni”, napisao je u autorskom tekstu za „Jutarnji list” ugledni novinar Ante Tomić povodom obeležavanja Dana proboja logoraša u Jasenovcu, opisujući atmosferu u hrvatskom društvu usled koje je pre neki dan ispod „Kamenog cveta” održana državna komemoracija za stradale Srbe, Jevreje, Rome i antifašiste, ali, kako ironično dodaje – bez Srba, Jevreja, Roma i antifašista.
Ustaška zlodela iz Drugog svetskog rata počinjena u Jasenovcu i desetinama logora smrti i stratišta za vreme NDH izraelski istoričar Gideon Grajf opisao je kao nešto „neviđeno u istoriji čovečanstva”. Ono, pak, što po mnogima Hrvatsku izdvaja u odnosu na zemlje regiona jesu i opomene iz sveta o uzletu neoustaštva u toj državi.
Međutim, odnos u kom se uvek ističu žrtve iz vlastitog naroda, a potcenjuju i minimiziraju žrtve drugih nisu svojstvene samo Zagrebu. To je, naime, u manjoj ili većoj meri pravilo i među drugim narodima, tvrde naši sagovornici.
Novinar „Nezavisnih” za naš list iznosi svoje viđenje: „Problem na Balkanu jeste što se nikad ne posmatra žrtva kao žrtva, već isključivo kao ’naša žrtva’ ili ’njihova žrtva’. ’Naše žrtve’ žalimo ne zato što su žrtve nego što su ’naše’, a važno nam je da su ’naše’ jer isticanjem imamo novu političku municiju za dalja sukobljavanja, ali i borbu za premoć na ovim prostorima.”
Kaže kako u toj paradigmi „njihove žrtve” ili nisu žrtve, ili je sve preuveličano, izmišljeno, napakovano kako bi se napakostilo „našima”, koji su, naravno, jedine prave žrtve dok ostali nisu vredni pomena. Isto je, kaže, i sa zločincima, samo sa suprotnim predznacima.
Može li se bez nedostatka istinske empatije za nevine žrtve iz drugih naroda postići razumna mera saradnje i komšijskih odnosa? Vehid Šehić iz NVO „Forum građana Tuzla” za „Politiku” kaže kako „strah ne sme biti opravdanje za to što nemamo jedinstven stav prema zločinima svih nas kao ljudskih bića”. „Deleći žrtve po etničkoj osnovi, gubimo ljudskost i moralne vrednosti kao ljudi. Svi se moramo pokloniti žrtvama ma iz kog naroda da dolaze, ali iskreno, a ne formalno.”
Šehić primećuju da su na sceni revizionizmi u kojima se civilizacijske vrednosti proklamuju kao nevrednosti. „Pokušavaju se relativizovati neke zločinačke države poput NDH, kao što na našim ulicama i ustanovama stoje imena ljudi koji to ne zaslužuju. Nema želje da se suočimo s činjenicama i odlukama sudova. Ne možemo se otrgnuti, nismo spremni da sami sebe pogledamo u ogledalu. Greške se traže u nekom drugom”, istakao je Šehić.
On dalje dodaje kako ćemo se onog trenutka „kada ponovo budemo ljudska bića” i shvatimo šta su istinske vrednosti života prestati pozivati na lažni patriotizam, a početi zalagati za ustavni i ekonomski patriotizam. Svako, kaže, traži izgovor i opravdanje za ono što se ne može pravdati, a tome doprinosi i to što su na sceni još uvek dominantne politike koje baštine te relikte prošlosti.
„Tužno je i teško videti da na mesta stradanja naših građana i onih u susedstvu koji su ubijani zbog pripadnosti veri ili naciji nema jedinstvenog pristupa. Teško je videti dve kolone u Jasenovcu, ili znati da na mestima stradanja u BiH verovatno nikad dosad bilo zajedničkog poklanjanja žrtvama na svim stranama”, zaključuje Šehić.
Kada vlasti u Sarajevu govore o zločinima, naglašavaju obično Srebrenicu, uzgred pominjući kako je „žrtava naravno bilo na svim stranama”, kao što srpski i hrvatski političari s rezervom uzimaju mesta stradanja drugih, dok se važnost pridaje isključivo patnjama vlastitog naroda. Komentatori primećuju da to stvara krug u kom animoziteti s godinama umesto da se stišavaju, bivaju sve veći.
Ako su hrvatske vlasti verovale da je prvi bojkot državne komemoracije iz 2016. bio tek prolazni hir potomaka žrtava, moguće je da su četiri godine posle ostali iznenađeni doslednošću sa kojom se u Jasenovcu ponavlja da u istoj koloni ne mogu hodati stradalnici i oni koji „najmračnijoj strani hrvatske istorije” nastoje umanjiti ili joj naći pozitivne strane ili čak alibi. Pitanje koje provejava u opomenama predstavnika naroda žrtava glasi da li su tamošnje vlasti počele da shvataju da problem neće otići pod tepih i da će Jasenovac ostati kamen spoticanja sve dok se ne nađe snage da se jasno pogleda u nasleđe koje je ovdašnjim generacijama ostavio ustaški pokret, koji se tamo neretko veliča kao uzoran.
Hrvatski istoričar Dragan Markovina rekao je nedavno da se aktivno ćuti i svesno potiskuje ili falsifikuje genocid nad Srbima, koji je direktno proizišao iz ustaške ideologije i dodao: „To je ona rečenica koja i dalje nedostaje, posebno u svetlu današnjih hrvatsko-srpskih odnosa u Hrvatskoj. Bilo bi lepo kada kad bi kardinal Josip Bozanić to izgovorio ove godine u Jasenovcu, čime bi učinio epohalni gest, koji bi počeo da nepovratno menja stvari nabolje.”
Ono što dolazi kao dodatna nevolja hrvatskom društvu jeste i nasleđe proteklog rata koje kvari utisak kakav su godinama negovali u javnom prostoru. Na primer, američki pisac i publicista Džared Izrael izjavio je za banjalučke medije kako je pravi genocid u kojem je ubijeno oko 2.000, a proterano 250.000 ljudi počinjen u Republici Srpskoj Krajini. Na presude u kojima se pominje agresija na BiH i udruženi zločinački poduhvat, iz Zagreba se najčešće odgovara tek povećavanjem tona kada se ističe „velikosrpska agresija”, kojom se objašnjavaju svi događaji iz devedesetih.
Povezani tekstovi
