Не памти се да је избор неког државног функционера у Хрватској изазвао толико медијске пажње као скорашњи Ивана Турудића, актуелног судије Високог казненог суда, за главног државног тужиоца, кога је изабрао хрватски Сабор 7. фебруара, а на ту дужност би требало да ступи најкасније 26. маја, кад актуелној главној државној тужитељки Злати Хрвој-Шипек истиче четверогодишњи мандат. За њега је гласало 78 посланика хрватског Сабора, међу којима и два из СДСС-а, 60 је било против, а два су била суздржана, од којих је један из СДСС-а.
Његов избор обележиле су вишенедељне напетости: опозиција и председник државе Милановић оштро су се супротстављали његовом избору, а владајући ХДЗ с премијером Пленковићем на челу бескомпромисно га је подржавао. Турудићу се највише спочитавала повезаност с владајућим ХДЗ-ом и блискост и познанства са Здравком Мамићем и Јосипом Римац, који су процесуирани за кривична дела корупције и трговине утицајем.
Драма око његовог избора почела је након што су објављене поруке које је размењивао са Јосипом Римац, некада веома моћном ХДЗ-овком. Садржај њеног мобилног телефона, на којем је сачувано преко 300.000 порука, сведочи да су Турудић и она током година, све до њеног хапшења 2020, разменили више стотина порука и телефонских позива, али и да су се састали више пута. Премијер Андреј Пленковић тврди да је објава СМС порука из истраге против Римац “медијско-политички удар на Владу”. За њега је заправо страшно што су поруке објављене, али не и њихов садржај.
С друге стране, председник Милановић сматра да је избор “пробисвета” Турудића, који “од свих судија у Хрватској јавно и недвосмислено декларише своју блискост и приврженост ХДЗ-у”, “национална катастрофа” и да се “од друга Тита није десило да партија бира државног тужиоца”.
“Ако Андреј Пленковић доиста мисли да је избор Турудића ад акта, вара се. Откривање криминала и корупције није и не може бити ад акта јер се нешто питају и друге институције хрватске државе, а у коначници и хрватски грађани” – наводи се у саопштењу кабинета председника државе од 13. фебруара.
Дан касније и председник Високог казненог суда, уз сагласност председника Врховног суда, поднео је надлежном судијском већу притужбу против судије тог суда Ивана Турудића због повреде Кодекса судијске етике, уз образложење да “према изјавама произлази да се судија Турудић више пута састајао с особом против које је покренута истрага, чиме је по оцени предлагатеља прекршио Кодекс судијске етике”.
Именовање Ивана Турудића, “који се дружи с криминалним миљеом, који лаже и који је одавао информације из истрага особама којима то није смео”, ујединило је леволиберални опозициони блок, у којем је окупљено 11 странака, који је 17. фебруара на Марковом тргу у Загребу организовао протест под називом “Доста је! Идемо на изборе!”, на којем су тражили заустављање корупције, криминала, пљачке и ХДЗ-ове узурпације власти те расписивање избора одмах.
Па ко је тај човек?
Иван Турудић (62) дипломирао је 1987. на загребачком Правном факултету а две године касније положио је и правосудни испит. Приправнички стаж одрадио је на вировитичком Општинском суду, на којем је 1991. постао судија, а касније и председник суда. Био је добровољац “домовинског рата”, а 1999. постаје помоћник министра правосуђа. Након службовања као судија вировитичког Жупанијског суда, Турудић одлази 2000. на загребачки Жупанијски суд, на којем две године ради као истражни судија, а идућих седам као судија кривичног одељења првог степена. Од марта 2009. до краја 2010. био је председник и судија Одељења за Ускок загребачког Жупанијског суда, а две године касније изабран је за председника Жупанијског суда у Загребу. На тој позицији остаје до 1. јануара 2021, када постаје судија Високог казненог суда, а до избора председника тог суда Жељка Хорватовића управо је он словио као фаворит.
И “Веритас” је пратио “професионални” рад судије Турудића у делу који је имао везе са Србима. Ево шта му замерамо:
За време вршења функције председника Општинског суда у Вировитици деведесетих, легализовао је отету имовину вировитичких Срба. “Фиктивном тужбом се потраживала имовина. Тај игроказ је ишао отприлике овако: мазнеш Србину ауто, онда нађеш два сведока који кажу да си Србину платио ауто, па се објави на плочи суда и тамо стоји та пресуда. Србин се не огласи и онда му се одузме имовина”, описала је Турудићев “модус операнди” Катарина Пеовић, председница странке “Радничка фронта” те додала: “Спомињу се многи истакнути Вировитичани у оваквим криминалним радњама које су озакоњене. Озакоњено безакоње. А ко је то озаконио? Па, Иван Турудић. Питање је да ли је он судио у тим случајевима, али чињеница је да је било 17 таквих пресуда, тзв. пресуда из оглухе (изостанка), у времену кад је он био председник суда у Вировитици… Ово је правда на њихов начин, правда којој се можемо надати кад Иван Турудић буде инсталиран на позицију главног државног тужиоца”.
У марту 2015. Турудић је, као председник Жупанијског суда у Загребу, предлагао да се уведе допуна у Кривичном закону по којем би порицање природе “домовинског рата” било кривично дело. Предлагао је да се пропише казна од три до пет година затвора за тезе као што су: “да домовински рат није био одбрамбени, да није био агресија него грађански рат и да циљ ‘Олује’ и других операција није било ослобађање него етничко чишћење”. Наглашавао је да се не намерава увести вербални деликт какав је постојао у југокомунизму, него да се покаже да држава штити највише друштвене вредности као што је “домовински рат”. Новим законом би се санкционисали појединачни злочини. Због тога би кажњиви били “само најтежи облици кршења закона, и то почињени с изравном намером, што значи да је потребно доказати да је неко хтео починити кривично дело и био свестан његових последица”.
Жупанијски суд у Загребу, у већу којим је председавао Иван Турудић, у јулу 2016. донео је “историјску” пресуду којом је у целости поништио пресуду надбискупу Алојзију Степинцу који је 1946. осуђен на 16 година затвора и присилног рада, те петогодишњи губитак политичких и грађанских права “због сарадње са италијанским и немачким окупатором, те усташким режимом у НДХ, за насилно католичење православаца, за помагање усташком режиму, али и непријатељску пропаганду након краја рата”.
У образложењу те пресуде, између осталог се наводи: “Пресуда против др. Алојзија Степинца не само да представља пресуду која је донесена злоупотребом од стране ауторитарне власти већ и пресуду која се темељи на арбитрарности суда у кривичном поступку што представља апсолутно кршење начела владавине права и правне државе. Осим кршења овог начела, повређена су и бројна друга начела, претходно детаљно анализирана и то право на поштено суђење које укључује право на независан и непристрани суд и одговарајуће време за припрему одбране, право на жалбу у кривичним поступцима, право на слободу и сигурност, право на слободу мишљења и право изражавања. Због свих утврђених повреда признатих начела правне државе и демократског друштва, прихваћена је ревизија и поништена је пресуда Врховног суда Народне Републике Хрватске у Загребу од 11. октобра 1946, број Ступ. 6/1946, а посљедица такве одлуке је да се др. Алојзије Степинац има сматрати неосуђиваном и невином особом”.
Турудић је, дакле, својим досадашњим радом итекако “задужио” и Србе, па су српски заступници у хрватском Сабору с “оправданим” разлогом гласали за његов избор на функцију главног државног тужиоца и тако му омогућили да додатно “дисциплинује” злочесте Србе за сво зло које су нанели усташама у Другом светском рату али и свим Хрватима у рату деведесетих, којег ће, под претњом затворске казне, морати звати “домовински” а не, као до сада, “грађански”!?
Саво Штрбац
Објављено у штампаном издању дневног листа „Политика“, 22. фебруара 2024. године
