Историчар Никица Барић 2004. године одбранио је докторат о Републици Српској Крајини. Имао је знатних проблема са менторима али је ипак остао при свом: Крајина није стављена под наводнике нити је испред имена било „такозвана”
Као школовани историчар, рођен у Далматинској Загори, осећао сам потребу да напишем мали текст о нестанку Републике Српске Крајине. Мада сам рукопис „Пропаст Западне Србије” завршио још новембра 1995. године нисам га објавио. Сматрајући да би требало да постоји дистанца о догађају, чекао сам четврт века да га објавим па сам га коначно дао интернет блогу „Између сна и јаве” који уређују Јово Вукелић и Славко Живанов.
Историографија међу Србима пати од комунистичких болести јер је још под некаквом пресијом и стигмом: нема научних радова о српско-српским односима, о српском грађанском рату 1941–1945. године, Независна Држава Хрватска ни у назнакама на катедрама и институтима; најважнија ствар је понављати тврдњу да је у Јасеновцу убијено 700.000 Срба!
Код Хрвата ствар стоји знатно другачије јер тамо нема онога што постоји међу Србима – нема контролора! Зато је њихова историографија три копља испред србијанске!
Тако је, на пример, историчар Никица Барић 2004. године одбранио докторат о Републици Српској Крајини. Имао је знатних проблема са менторима али је ипак остао при свом: Крајина није стављена под наводнике нити је испред имена било „такозвана”. Узгред, о томе сам с њим причао у покојној кафани „Прешернова клет” и предложио му да ме предложи за члана комисије за одбрану.
Додуше, српски образ осветлио је покојни пуковник (генерал) Милисав Секулић са својим радовима међу којим посебно место има књига објављена 2000. године у Немачкој под насловом „Книн је пао у Београду”. Секулић је био неуморан до самога краја, посећивао ме је док сам био директор Музеја жртава геноцида, помогао сам му према могућностима око припреме за штампање рукописа, а било их је двадесетак… Почетком 2021. године понудио ми је свој ратни дневник (претходно је о томе разговарао са колегама из Института за савремену историју), па смо договорили да припреми још нешто од рукописа и све то поклони музеју, као лични фонд. Ускоро сам дознао за његову смрт и испратио га на гробљу у Железнику.
Докторат Никице Барића био ми је повод да разговарам са пријатељима да у Београду обележимо 10-годишњицу нестанка једне српске државе. Са Душаном Вукојевићем Марсом, ратним војним инвалидом, иначе председником НВО „Добра воља”, лако смо се усагласили да направимо округли сто и потом објавимо зборник радова. И то смо одрадили 21. септембра 2005. године када смо сакупили двадесетак учесника и приредили расправу под називом „Република Српска Крајина 10 година посл(иј)е”. Зборник радова смо објавили нешто касније под истим именом. И то је, чини ми се, једини округли сто, расправа и конференција о Републици Српској Крајини!
Приликом договарања о учесницима и тематским оквирима, Вукојевић и ја разговарали смо са више од тридесетак Крајишника који су имали шта да кажу. Посебно сам запамтио једног пуковника, ратног команданта једне од 16 крајишких бригада. Не желим да помињем његово име јер сам му то обећао у разговору вођеном у пролеће 2005. у једној викендици код Београда, где се сместио после пада Крајине. Том приликом, после неуспешног убеђивања да учествује у расправи, показао ми је један папир чији ми се садржај урезао у сећање: било је то обавештење Главног штаба Српске војске Крајине датирано 3. августа у 23.05 упућено свим командантима бригада и њиховим заменицима, да ће хрватска војска на свим фронтовима напасти Крајину! И ништа више!
Драго ми је што Саво Штрбац и Коста Новаковић расправљају о болним темама које су важне не само за нас из Крајине већ и за целокупно Српство јер је то национална трагедија. Надам се да сам обојици, али и другима, дао добар повод за коментар. Уосталом, наша генерација је дужна да потомству остави веома мало недоумица о прошлости.
ПС: Ових дана прочитах изјаву професора Милоша Лабана о преговорима Слободана Милошевића са Американцима у којој је посебно место имала Крајина, у његовим напорима да сачува Косово! Није лоше што је то казао Милошевићев близак сарадник. Лоше је што и даље ћуте они које је управо Милошевић посредством војног врха слао у Крајину да „одраде посао”. Изузетак је Милисав Секулић!
Povezani tekstovi
