“Баш на Петровачкој цести изградићемо цркву где су Срби највише страдали. Србија ће издвојити тај новац”, изјавио је председник Србије Александар Вучић на скупу у поводу Дана сећања на Србе страдале у 20. веку, одржаном 19. септембра ове године у Дрвару.
Шта се то десило на Петровачкој цести?
Дана 7. августа.1995. код Бравскога (топографски називи тог насеља су још Кленовац и Јањило), места које се налази између Петровца и Кључа, у авио-гранатирању хрватских авиона у избегличкој колони погинуло је десет особа (међу њима четверо деце, двадесетогодишња девојка и осамдесеттрогодишнја старица), а неколико десетина људи је, што теже што лакше, рањено. Ова избегличка колона кренула је из северне Далмације и Лике и у Мартинброду преко Уне прешла у Републику Српску.
У августу 2006. године, у организацији Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске, на месту гранатирања колоне на Петровачкој цести, постављен је један дрвени крст. С обзиром на то да поред тог обележја није било других ознака (о жртвама и починиоцима), крст је неколико пута од “непознатих лица” био преструган. Због тога су 2010. године “Веритас и пријатељи” око тога крста поставили мермерне плоче на којима су исписани подаци о починиоцима, жртвама и времену њиховог страдања.
На предњој плочи пише да су живот тога дана изгубили Мика Ковачевић (1912) из Беглука код Доњег Лапца; Даринка Дане Дрча (1927) и њени унуци Јовица Душана Дрча (1989) и Мирјана Милана Дубајић (1974), сви из Бротиње код Доњег Лапца; Невенка (1984) и Жарко (1986), деца Спасе Рајића из Доњег Лапца; Крстан Обрада Вуковић (1951), рођен у Хан Кули код Бања Луке и његов син Дарко (1982), рођен у Бихаћу, обојица живели у Доњем Лапцу и Бранко Стевана Стјеља (1923) и његов син Мирко (1961) из Надина код Бенковца.
С обзиром на дотрајалост дрвеног крста и могућност поновног оштећења, одлучили смо да дрвени крст заменимо металним, јер је оцењено да гранатирање избегличке колоне заслужује монументалније обележје и због броја страдалих, посебно деце, и због тога што Крајишници до тада нису били у могућности да на подручју Хрватске подижу споменике својим сународницима страдалим у рату 1991 – 1995. године. Већину новца за нови метални крст у новембру 2010. године обезбедили су грађани Републике Српске уплатом на хуманитарни телефон.
Споменик у облику стилизованог православног крста, са краковима висине шест и ширине три и по метра, израђеног од нерђајућег челика (ростфрај), по пројекту младог бањалучког архитекте и сценографа Марка Билбије, постављен је на већ раније подигнуто постоље на којим су се налазиле и мермерне плоче са подацима. Дограђени споменик је откривен на петнаестогодишњицу тог трагичног догађаја. Истога дана га је и освештао тадашњи владика Епархије бихаћко-петровачке господин Хризостома.
Последњих година на годишњицу овог догађаја око спомен-обележја окупља се све више и више људи из Хрватске, Федерације БиХ, Републике Српске и Републике Србије. Долазе и Срби и Бошњаци. Долази и начелник општине Босански Петровац (раније Златко Хујић, од ове године и Дејан Прошић). Редовно долази и делегација из Доњег Лапца, одакле је већина жртава, на челу са начелником општине Илијом Обрадовићем, чији су школски другови убијени на овом месту. Редовно долази и делегација општине Дринић, најближе општине из Српске, на челу са градоначелником Миланом Бркићем, који већ годинама припрема и даћу за покој душа невино убијеним Крајишницима на Петровачкој цести.
На истом друму гинула су деца од туђинских авиона и чедредесетих годинапрошлог века, о чему говори и пјесма Бранка Ћопића “На Петровачкој цести”: “На цести Петровачкој избјеглице/ и триста дјеце у колони./ Над цестом круже грабљиве птице,/ туђински авиони./ По камењару оснијеженом/ челична киша звони…/ У снијегу румена Марија/ мамина кћерка једина,/ било јој седам година.”
Деведесетих историја се поновила. Овога пута на Петровачкој цести избегличка колона је била много дужа и у њој је било много више дјеце. Над њима је кружила нека модернија “грабљива птица” звала се “МИГ 21”. Полетела је из Сплита и по избегличкој колони, усред бела дана, избацила “челичну кишу”. Четверо Маријиних малих сународника: Јовица (6), Жарко (9), Невенка (11) и Дарко (13) остадоше да леже на истом друму. Овога пута било је лето и није било снега.
Приликом прошлогодишњег служења помена, владика бихаћко-петровачки, господин Сергије, предложио је да се, поред постојећег спомен-обележја, подигне и спомен-капела, што су сви присутни, а посебно Крајишници, здушно поздравили, као што поздрављају и на почетку текста цитирану најаву председника Републике Србије.
Саво Штрбац
Документационо информативни центар „Веритас“
Објављено у штампаном издању дневника „Политика“, 23. септембра 20019.
