Piše: Savo Štrbac
Nedavna vest iz zadarskog zaleđa o hapšenju tri Srbina i državljanke Poljske pod sumnjom da su sredinom avgusta 2026. godine podmetnuli deset požara širom Ravnih Kotara podigla je veliku medijsku prašinu. Hrvatska javnost, vođena desničarskim narativima, brzo je dobila „organizovanu srpsku ćeliju” koja planski spaljuje njihovu zemlju. Moja prva izjava za beogradske medije, data neposredno nakon vesti, tokom vožnje gradskim prevozom, u kojoj sam slučaj nazvao amaterskom pričom i paravanom za skretanje pažnje sa ekološke katastrofe u Gospiću, dočekana je u Hrvatskoj na nož. Međutim, ta ocena je dobila punu potvrdu kroz detalje koji su stigli direktno sa terena od mojih komšija Benkovčana. Zvanična policijsko-pravosudna konstrukcija jednostavno ne prolazi test logike, geografije i psihologije.
USKOK pokušava da održi tezu o svesnom i koordinisanom terorističkom činu, iako se požari navodno vežu za deset izuzetno udaljenih lokacija – od Lišana Tinjskih i Zagrada, preko Benkovca, Raštevića, Zapužana, pa sve do Škabrnje, Zemunika Donjeg, Galovaca i zadarskog kvarta Bili Brig. Svako ko poznaje raspored ovih mesta zna da ona pokrivaju golemu teritoriju Ravnih Kotara i zadarskog zaleđa, sa međusobnim razdaljinama i do trideset kilometara. Da stvar bude apsurdnija, pravosudni organi u saopštenjima priznaju da su uhapšeni bili u stanju „teškog pijanstva”. Istovremeno, iz lokalnih istražnih krugova procurile su konkretne, nezvanične brojke izmerenog alkoholnog statusa – od 2,20 do čak 3,37 promila alkohola u krvi!
Medicinski gledano, sa 3,37 promila čovek se nalazi u stanju akutnog trovanja sa teško oštećenim motornim funkcijama. Fizički je nemoguće da neko u tom stanju satima upravlja vozilom kroz nekoliko opština, koordiniše paljevine na deset tačaka, a da ne izazove udes ili da ga patrola ranije ne zaustavi. Lokalna logika jasno prepoznaje pravosudni marketing: grupa je uhvaćena na jednom mestu iz pijanske obesti, a policija im je zbog suše i nemoći da locira stvarne uzroke pripisala sve preostale nerešene požare u okruženju.
Ljudske sudbine uhapšenih dodatno razbijaju narativ o ideološkoj diverziji. Navodni vođa grupe, Jovan Miović (45), rodom je iz Lišana Tinjskih, ali već godinama živi i radi u Rijeci. Na letovanje u zavičaj došao je sa svojom devojkom, 33-godišnjom Poljakinjom, koju su organi gonjenja takođe strpali u pritvor. Rođaci u Polači su mu nudili besplatan smeštaj kod porodice, ali je on, želeći potpunu privatnost i slobodu sa devojkom, odlučio da iznajmi apartman u zaseoku Kulaš u Polači. Tamo se povezao sa svojim rođakom Vladimirom Vladom Ćupićem (42).
Za razliku od Miovića, Ćupić nije imao nikakve potrebe da iznajmljuje smeštaj. On u Donjim Biljanima ima svoju porodičnu kuću, gde je zapravo nasledio dedovinu po majci, budući da mu se otac, Srbin iz Polače, svojevremeno tamo priženio. Ironija sudbine je da je Ćupić u javnosti odranije poznat kao žrtva ozloglašene afere „Crno brdo”. Pre šesnaest godina on je izmanipulisan da to nasleđeno zemljište iznajmi za navodno građevinski materijal, a završio je sa 140 hiljada tona toksične silikomanganske troske u sopstvenom dvorištu, zbog čega ga je celo selo godinama preziralo. Nakon velikih pritisaka Evropske unije i ogromnih penala, hrvatska država je konačno završila sanaciju i očistila njegovu parcelu bukvalno početkom ovog istog avgusta 2026. godine. I umesto da državni organi analiziraju da li je Ćupić popio čašicu previše u čast proslave uklanjanja šesnaestogodišnjeg otrova sa dedovine, oni ga proglašavaju teroristom koji pali sopstveni kraj.
Treći uhapšeni, Danijel Stegnjaić (42) iz Donjih Biljana, kome je majka iz Zapužana, možda je najveći apsurd ove optužnice. Reč je o vrednom domaćinu i nadaleko poznatom keramičaru koji vodi i veliko poljoprivredno gazdinstvo i legalno prima značajne državne podsticaje. Međutim, usled nekih porodičnih problema, pao je u depresiju i počeo intenzivno da pije. Preko čaše se pridružio Mioviću i Ćupiću tokom tih kritičnih dana. Zamislite konstrukt USKOK-a: uspešan poljoprivrednik koji živi od državnih podsticaja ulazi u tajnu ćeliju da bi spalio sopstvena polja, komšijske maslinake i kuće svojih rođaka i mušterija! Jasno je da je alkohol ovde bio jedini ideolog, a destruktivna obest pomućene svesti jedini motiv.
Da bi cela priča dobila neophodnu težinu „nacionalne ugroženosti”, policija je morala da posegne za proverenim metodama i pronađe „arsenal oružja”. Javnosti je saopšteno da je kod jednog pronađena poluautomatska puška (PAP) sa 44 metka, a kod drugog pištolj. Na terenu, međutim, niko ne veruje da je iko od njih zaista nosio ili vozio pištolj u kolima. Pronalazak pištolja u Miovićevom vozilu meštani otvoreno tumače kao klasičnu policijsku podmetačinu, neophodnu da bi se banalno pijanstvo podiglo na nivo organizovanog terorizma. S druge strane, niko ne spori da je puška PAP mogla biti pronađena u Ćupićevoj kući. Njegovo porodično imanje u Donjim Biljanima nalazilo se devedesetih godina na prvoj liniji fronta prema Škabrnji. Svi znamo da su napetosti i incidenti trajali godinama nakon „Oluje”, te da su Škabrnjani upadali i napadali Biljančane i posle rata. U takvoj atmosferi straha, držanje puške zaostale iz rata u kući srpskih povratnika predstavlja nelegalan, ali zatečen i pasivan komad starog gvožđa. To nije bilo sredstvo za planirani napad, već za puku samoodbranu i psihološku sigurnost porodice. Praviti od toga krunski dokaz o međunarodnom terorističkom planu predstavlja vrhunac cinizma hrvatskog pravosuđa.
Krug sudbine se u Ravnim Kotarima zatvara preko prezimena i porodičnih veza. Grupa je uhvaćena in flagranti u Rašteviću, a presreo ih je i prijavio bračni par iz Polače – Željko i Danijela Kulaš. Prezime Kulaš pokreće aveti prošlosti u ovom kraju. Baš ovih avgustovskih dana, potomci Zorana Kulaša zvanog Zore postavili su plakate sa njegovom slikom po Polači i okolnim srpskim selima Lišanima Tinjskim i Zagradu. Zoran stariji (rođen 1916) nestao je 29. septembra 1991. u ratnim okolnostima jer nije hteo da napusti imanje sa ostalim članovima porodice. Na plakatina je bio poziv svima koji nešto znaju o njegovoj sudbini da jave porodici. Njegov sin Zoran mlađi preminuo je 2021. ne dočekavši da sahrani oca, a sada i unuci traže dedine kosti. Ti plakati su brzo pocepani, što svedoči o ranama koje nisu zacelile ni posle 35 godina.
Ime Zorana Kulaša stariji meštani pamte i po kriminalističkoj drami iz 1969. koja je završila u udžbenicima iz kriminalistike kao primer efikasnosti poligrafa (iz kojih sam i ja učio). Tada je ubijen lovočuvar Luka Galić, aktivni milicioner iz Benkovca, Hrvat po nacionalnosti. Zoran Kulaš stariji je tada „pao” na poligrafu, a u kraju se pričalo da je svesno preuzeo krivicu na sebe kako bi zaštitio sina Zorana zatečenog u krivolovu. Odslužio je dugogodišnju kaznu zatvora, vratio se u Polaču i tamo dočekao početak rata, u kom je i nestao. Danas porodica ubijenog milicionera Galića (supruga Srpkinja i dva sina) i dalje živi u Benkovcu, dok potomci osuđenog ubice Kulaša tragaju za kostima svog dede.
Kada sve ove niti povežemo – od očinske žrtve iz 1969, preko nestanka u ratnom plamenu 1991, pa sve do Željka i Danijele Kulaš koji u avgustu 2026. prijavljuju Jovana Miovića i Vladimira Ćupića, čiji preci, Jovanova baba i Vladimirov otac, takođe vuku korene iz Polače – vidimo koliko je zemlja Ravnih Kotara premrežena uzajamnim dugovima, grehovima i tragedijama. Pokušaj hrvatskih vlasti i medija da od jedne kafanske, destruktivne epizode teško pijanih ljudi naprave organizovanu međuetničku diverziju predstavlja jeftin politički marketing. Svrha mu je da umiri desničarsku javnost i zabašuri mafijaško ekološko zagađenje Like i Dalmacije. Iza gustog dima pravosudnog spinovanja ne krije se nikakav teroristički plan BIA ili srpske zavere, već gorka zavičajna hronika, teški porodični tereti i alkoholni pomućeni zanos, koji u ovom pitomom zadarskom zaleđu uvek iznova podmetnu požar u ljudskim glavama i pokrenu nemilosrdne avetinje prošlosti.
Politika, 25.08.2026, štampano izdanje
