Justitia, Jost Aman (1539-1591) Photo: Wikipedia
Потреба за етичким судовима постоји у сваком друштву (држави), а посебно у турбулентним временима у каквим народи са подручја бивше Југославије живе последњих неколико деценија
Ових дана су хрватски медији поклонили пажњу првој јавној седници Хрватског националног етичког судишта (ХНЕС) о издаји националних интереса, одржаној 20. септембра у Вуковару, на којој су донесене „етичке оптужбе” против председника Републике Иве Јосиповића, бившег председника Стјепана Месића, потпредседнице владе и министарке спољних послова Весне Пусић и саборског заступника СДСС-а Милорада Пуповца зато што „Хрватска иде у потпуно кривом смеру, о чему сведочи и крива државна спољна политика… која је тежиште с Немачке пребацила на Енглеску и све се више окреће западном Балкану”. Ускоро ће бити оптужен и Зоран Милановић за којег сматрају да је као премијер „низом изјава и поступака довео у питање дигнитет Хрватске”.
Најављено је да ће ХНЕС истраживати дела и пропусте особа као што су Јосип Манолић и Будимир Лончар, али и стране особе које не заслужују њихово гостопримство, као персоне нон грата, као што су Карл Билт, „који је највећи део своје дипломатске и политичке каријере посветио Балкану, са склоношћу Србији, са мржњом на Хрватску”, и Весна Тершелич, „Словенка која са својим удружењем Documenta шири отровне лажи против Хрватске, изједначује кривицу агресора и жртве”. Позабавиће се и с „милитантним Србима као што су Пуповац, Станимировић, Саво Штрбаци други кроатождери”.
Понукан прозивањем „кроатождера”, међу којима се нашло и моје име, потражио сам више информација о поменутом судишту и његовим члановима, скоро уверен да се ради о анонимусима жељним медијске пажње. Испоставило се, међутим, даХНЕС чине „истакнуте особе изразитог моралног интегритета, стручности и угледа, односно проминентне личности из јавног живота, те утицајни појединци”. Оснивачима су узори сличне институције које постоје још од старог Рима, а посебно се апострофира Раселов суд британског физичара Бертранда Расела, који је деловао у прошлом веку, као и Комисија за истину и помирење, коју је основао јужноафрички председник Нелсон Мандела.
На састанку у Вуковару уз председника Звонимира Шепаровића присуствовали су: Владо Иљкић, Јосип Јурчевић, Жељко Олујић, Анте Глибота, академик Јосип Печарић, генерал Анте Деур, Невенка Некић, Ђуро Видмаровић, Анте Бељо, Розалија Бартолић и Марио Филипи.
Поменути чланови нису анонимуси ни у Хрватској, а већина ни изван Хрватске. Председник судишта Шепаровић био је редовни професор и декан на Правном факултету, као и ректор Свеучилишта у Загребу; један је од оснивача Светског, Југословенског и Хрватског виктимолошког друштва; од осамостаљења Хрватске био је министар спољних послова (1991), затим први стални представник Хрватске у УН (1992), а потом и министар правосуђа (1999–2000), када је покренуо тужбу Републике Хрватске против Србије због геноцида пред Међународним судом правде; био је и независни председнички кандидат (2000). Код професора Шепаровића сам почетком седамдесетих прошлог века, у време „маспока”, полагао кривично материјално право и памтим га као једног од ретких професора са загребачког Правног факултета који је био пројугословенски оријентисан.
Од осталих чланова, у свету су најпознатији академик Јосип Печарић, један од водећих светских математичара, и Анте Глибота, који „спада међу Хрвате с највећим бројем објављенихнаслова на страним језицима, од 1985. је члан Европске академије наука, уметности и књижевности у Паризу”.
Поменуто судиште, према изјавама неких његових чланова, требало би да буде савест друштва и „зато ће у интересу општег добра настојати да истражи зло у етичкоме смислу, да би дошли до етичке нормале, до доминације добра, до оживљавања традиционалних вредности друштва и појединца”.
Не улазећи у ХНЕС-ов избор оптужених и осумњичених и основаност оптужби, чини ми се да потреба за оваквим етичким судовима са претходно описаним циљем постоји у сваком друштву (држави), а посебно у турбулентним временима у каквим народи са подручја бивше Југославије живе последњих неколико деценија.
*Информационо-документациони центар „Веритас“
