Komentar na prvostepenu presudu Draganu Vasiljkoviću, alijas Kapetanu Draganu (objavljen u “Politici” 9. januara ove godine) završio sam uverenjem da će Vrhovni sud istu ukinuti i predmet vratiti prvostepenom sudu na ponovno suđenje. I prevario sam se. Drugostepeni sud je prvostepenu presudu, iako ju je “iskasapio” do neprepoznatljivosti, ipak samo preinačio i u pravnoj oznaci oba dela i o odluci o kazni izrekavši mu jedinstvenu kaznu od 13 godina i 6 meseci zatvora.
Prvostepenom presudom Kapetan Dragan je proglašen krivim za četiri dela ratnog zločina iz dva događaja (zatvor na kninskoj tvrđavi i napad na policijsku stanicu u Glini) i izrekao mu jedinstvenu kaznu od 15 godina zatvora, dok ga je za treći događaj (kamp Bruška) oslobodio u nedostatku dokaza.
Odbrana je u žalbi tvrdila da su u prvostepenom postupku počinjene bitne povrede krivičnog postupka i da je pogrešno utvrđeno činjenično stanje usled čega je došlo i do pogrešne primene materijalnog prava, predloživši donošenje oslobađajuće presude ili ukidanje prvostepene i vraćanje na ponovno suđenje.
Žalbeni sud utvrđuje određene procesne nepravilnosti prilikom izvođenja dokaza, ali smatra da ti propusti nisu mogli na bilo koji način uticati na samu presudu, mada su se ovakve greške od strane istog suda do sada smatrale apsolutno bitnim povredama krivičnog postupka, što je automatski dovodilo do ukidanja presude i vraćanja na ponovno suđenje.
Po pitanju činjeničnog utvrđenja, žalbeni sud se prema personalnim dokazima odnosi kao i prvostepeni – svedocima optužbe, i kad se razlikuju oko bitnih činjenica, poklanja punu veru, dok svedocima odbrane apriori ništa ne veruje iz razloga što žele pogodovati optuženom “sa kojim su u Domovinskom ratu bili pripadnici iste, Republici Hrvatskoj neprijateljske, vojne strane”.
Drugostepeni utvrđuje da je prvostepeni sud povredio krivični zakon kada je događaj na kninskoj tvrđavi tretirao kao tri krivična dela u sticaju, a zapravo u pitanju je jedno krivično delo ratnog zločina protiv zarobljenika, koje se može počiniti i činjenjem i nečinjenjem, što su samo razni modaliteti jednog krivičnog dela, te mu preinačuje prvostepenu presudu u pravnoj oznaci dela na način da je umesto tri počinio jedno delo i to ratni zločin protiv ratnih zarobljenika, po kom osnovu mu preinačuje i kaznu sa tri po pet na jednu od 7 godina. Ovakvom preinakom, navodi se u obrazloženju, činjenični opis je usaglašen i sa zahtevom za izručenje i sa odlukom o izručenju.
Za drugo delo za koje je osuđen prvostepenom presudom, drugostepeni sud je takođe prihvatio činjenična utvrđenja prvostepenog, ali je pravnu oznaku – da se radilo o krivičnom delu ratnog zločina protiv civila iz čllana 120. krivičnog zakona iz 1993, preinačio u krivično delo “protiv čovječnosti i ljudskog dostojanstva, ratnim zločinom” iz člana 91. stav 2. krivičnog zakona iz 2011, koji je, zbog predviđene minimalne kazne blaži za počinioca od svih predhodnih zakona koji su regulisali istu inkriminaciju, što je dovelo do preinačenja kazne i za ovo delo sa 8 na 7 godina.
Za postojanje ovog dela, za razliku od ratnog zločina protiv civila po kojem je bio osuđen prvostepenom presudom, dovoljno je dokazati “usmerenje napada” na civile, civilne objekte, odnosno vjerske, kulturne i slične objekte i ne traži se nastupanje posledica smrti, teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja ljudi, “koje okolnosti su u postupku i dokazane”, navodi se u obrazloženju drugostepene presude . Pa ako su dokazane, zašto je menjao pravnu oznaku dela iz prvostepene presude i zašto je išao na blaži zakon kada je i u zahtevu za izručenje i u odluci o izručenju stajala upravo kvalifikacija ratni zločin protiv civilnog stanovništva?
Pročitao sam stotine presuda hrvatskih sudova za ratne zločine izrečene pripadnicima svih sukobljenih strana i ni u jednoj ranijoj nisam naišao na kvalifikaciju po kojoj je sada osuđen Kapetan Dragan za glinski slučaj. Čini mi se da je žalbeni sud, tragajući za načelom primene blažeg zakona, prekršio načelo nulla poena sine lege (nema kazne bez zakona) jer je izostao pravni kontinuitet u opisima dela između dva pomenuta zakona.
Zapravo, u drugostepenoj presudi malošta i podseća na prvostepenu - postupci optuženog su ublaženi i relativizovani zavijanjem u komplikovanu pravnu oblandu korištenjem mnogih pravnih pojmova (komisivnoomisivni delikt, međunarodni i nemeđunaradni sukob, garantna krivična dela, ratni stroj…), pa drugostepena presuda više liči na izvod iz neke doktorske disertacije na temu ratnih zločina nego na obrazloženje presude optuženom čoveku koji već dvanaest godina čami po ekstradicionim i istražnim zatvorima.
Ovakva presuda je, po meni, veoma podesna da se obara pred ustavnim sudom, koji pravni lek će odbrana svakako koristiti. Verujem da su to znale i sudije Vrhovnog suda RH prilikom donošenja takve odluke ali da su svesno zaigrali na kartu odugovlačenja i zaborava.
9. jula 2018.
Savo Štrbac
