Hag – Usmena rasprava je bila energična i kontradiktorna. Svaka od strana je svoj slučaj predstavljala kao jedino moguć. Pisani podnesci su složeni i detaljni. Kvalitet advokatskih timova Srbije i Hrvatske je bio izuzetno visok. Da li je to sve bilo od pomoći Pretresnom veću možemo samo da nagađamo. Ja, međutim, verujem da su dve strane identifikovale glavne probleme i sada je na Sudu da oceni dokaze, kaže u razgovoru za „Politiku” advokat Vejn Džordaš, član pravnog tima Srbije, komentarišući glavnu javnu raspravu pred Međunarodnim sudom pravde po međusobnim tužbama Hrvatske i Srbije za genocid na kojoj je Beograd u petak izneo svoje završne argumente.
U toku rasprave vi ste se često pozivali na Haški tribunal, tvrdeći da nisu sve odluke ovog suda na štetu Srbije kako se često predstavlja?
Vrlo često se javlja problem s analizom sudske prakse Haškog tribunala, ali i javnom percepcijom presuda, zbog čega je neophodno pažljivo analizirati svaki predmet i svaki slučaj. Hrvatska je tvrdila da su presude Haškog tribunala Milanu Babiću, Milanu Martiću, Momčilu Perišiću i Jovici Stanišiću zasnovane na tri glavna zaključka: da srpske snage nisu bile angažovane ni u jednoj zakonitoj borbi od 1991. do 1995. godine, da je presudom Martiću nepobitno utvrđeno da su se „beogradski Srbi” i rukovodstvo krajiških Srba složili da nastave zločinački poduhvat prisilnog premeštanja civila iz velikih delova Hrvatske i da je to platforma iz koje bi Sud trebalo da zaključi da je postojao genocidni plan. Takođe se tvrdilo da je u presudi Miletu Mrkšiću potpuno ubedljivo konstatovano da je JNA komandovala svim paravojnim formacijama širom Hrvatske tokom čitavog perioda.
Ja sam se usprotivio ovakvom tumačenju. U slučaju Srbije, analiza podnosioca tužbe nije ispravna ni po jednom od ova tri zaključka. Na primer, iako se u Martićevoj presudi sugeriše da krajiški Srbi i Beograd nisu vodili zakonite borbe, u slučaju Stanišića, koji je takođe bio u ratu, ipak je utvrđeno da je on sve vreme imao zakonite ciljeve. U slučaju Martića je utvrđeno da je izvestan broj „beogradskih Srba” učestvovao u zločinačkom poduhvatu s krajiškim Srbima, ali ni u jednom drugom slučaju nisu pruženi dokazi za ovakav nalaz. Dakle, moramo pažljivo i nijansirano da analiziramo sudsku praksu Tribunala.
Pretpostavljam da za vas ovo nisu nove stvari, branili ste Stanišića pred Haškim tribunalom. Ipak, koliko je za vas bio težak rad na ovom predmetu?
Postoji mnogo dokaza u ovom slučaju pred MSP-om. Ja sam već bio dobro upoznat s tim kako se odigrao rat u Hrvatskoj i s tim kakav je bio odnos između Beograda i krajiških Srba tokom 1991–1995. godine, što je i glavni predmet hrvatske tužbe. Manje sam bio upoznat sa operacijom „Oluja”, tako da je tu bilo malo učenja. Međutim, kad sam se pridružio, postojeći tim je već dosta toga istražio i uradio je podneske tako da je moj zadatak bio mnogo jednostavniji. Kao i sa svim ovakvim predmetima, kvalitet istraživanja je od suštinskog značaja. U ovom slučaju smo imali dva advokata, Svetislava Rabrenovića i Igora Olujića, koji su radili u slučaju spora s BiH, i koji su znali šta je potrebno. Oni su obavili odličan posao u vezi s materijalom koji nam je bio potreban za ovaj slučaj.
Bavite se ljudskim pravima. Kako biste s tog stanovišta ocenili sve ono što se tokom devedesetih godina dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije?
Teško je generalizovati postkonfliktne situacije, jednostavni odgovori su retko korisni. Međutim, jedna stvar je jasna – mir i pomirenje ne mogu počivati na radu međunarodnih sudova. Odgovornost je jedan od bitnih koraka na ovom putu. Takođe, lokalni krivični i građanski sudovi, istina i mehanizam pomirenja, traženje nestalih lica, reparacije i tako dalje, takođe su veoma važni. Sve to mora biti deo suočavanja s posledicama užasnih sukoba. I, naravno, na kraju, dijalog je u središtu svih ovih napora. Advokati i sudovi mogu da imaju svoju ulogu u potrazi za trajnim mirom i razumevanjem, ali ipak samo manji deo.
Povezani tekstovi
