Mujanović je osuđen na 10 godina zatvora zbog zločina nad 30 civila srpske nacionalnosti 1992. Prije nego što je uhapšen svjedoci su govorili da u tome nije sudjelovao, nakon što je uhapšen da jest sudjelovao u zločinu
Na Dan pobede, odnosno 9. maja beogradski Viši sud za ratne zločine osudio je na deset godina zatvora Huseina Mujanovića, nekadašnjeg pripadnika Armije Bosne i Hercegovine, zbog zločina počinjenih nad 30 civila srpske nacionalnosti, u vojničkom pritvoru u Hrasnici, u periodu od jula do oktobra 1992. godine.
Druga je to presuda, i to identična kao ona iz jula 2020., kada je isti sud, ali u drugačijem sastavu, osudio Mujanovića, a Apelacioni sud je nakon žalbe odbrane “zbog bitne povrede odredbi krivičnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja”, ukinuo presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Narodski rečeno ukinuta je presuda jer je sud odbio da ispita predložene svedoke odbrane, što je dovelo u pitanje kvalitet prava na odbranu okrivljenog u ovom krivičnom postupku, pa samim time i pravo na pravično suđenje. Novo suđenje, sa novim sudskim većem saslušalo je svedoke odbrane putem video linka, ali to nije nimalo pomerilo poziciju Mujanovića. Naprotiv. Nakon izricanja presude, Dušan Ignjatović, advokat Mujanovića rekao je da ima osećaj kao da se ponovljeno suđenje vodilo “pro forma” i da je “sve učinjeno da odluka bude ponovljena”.
- Odbrana smatra da je ta presuda još više pogrešna nego ona prethodna jer je izveden veliki broj dokaza koji su govorili u prilog tvrdnji odbrane, ali sud je svaki od dokaza tumačio na štetu okrivljenog, rekao je Ignjatović dodavši da smatra da ni ova neće opstati pred Apelacionim sudom.
- Imali smo svedoke koji su, pre nego što je uhapšen, govorili da nije učestvovao, a kad je uhapšen govorili su da je učestvovao. Postoji mnogo razloga da ova presuda padne kao i prethodna. Smatramo da ona nije zasnovana na izvedenim dokazima i pravu, ali imamo pritvorenika koji je zatvoren četiri godine i koji nastavlja da ostaje u pritvoru.
Mujanović je u pritvoru od 30. jula 2018. godine kada je uhapšen na graničnom prelazu sa Srbijom i samo je jedan u nizu državljana BiH, pripadnika Armije BiH, koji su uhapšeni na granici sa Srbijom zbog sumnje da su počinili ratni zločin. Jedan je i od osuđenih, istina još ne pravosnažno, kao što je to i Osman Osmanović, koji je u martu ove godine pred istim sudom, takođe prvostepeno osuđen na pet godina zatvora zbog “zlostavljanja civila i ratnih zarobljenika 1992. u logoru Rasadnik u mjestu Gornji Rahić na području Brčkog”. Sećamo se ranije i slučaja Ilije Jurišića za slučaj “Tuzlanska kolona” koji je osuđivan, pa je na kraju pušten na slobodu nakon tri i po godine zatvora. Zbog svega Jurišić je tužio Srbiju.
Po tom istom osnovu, koga znamo kao princip univerzalne nadležnosti hapšeni su i Jovan Divjak, Ejup Ganić, a ono na šta dodatno ukazujemo je i hapšenje Edina Vranja, koji je poslednji u nizu uhapšenih, a osumnjičenih za ratne zločine. Za Vranja se sumnja da je učestvovao u zločinima protiv ratnih zaroblјenika na području Goražda. On je jedini čiji slučaj je Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji prepustilo pravosuđu BiH. I tu se vraćamo na slučaj Mujanovića, što važi i za Osmanovića.
- Srbija ima zakonski osnov da sudi za zločine počinjene na teritoriji Jugoslavije bez obzira na državljanstvo, počinioce i žrtve, međutim u cilju jačanja regionalne saradnje ovaj predmet, kao i Osmana Osmanovića trebalo je ustupiti BiH kaže nam Marina Kljajić iz Fonda za humanitarno pravo koja se pita zašto je samo postupak protiv Vranja ustupljen BiH. Sve to remeti regionalnu saradnju tužilaštava, kao i postignute sporazume o saradnji iako je, ističe ona, proteklih šest godina 27 predmeta, od ukupno 38 podignutih, Tužilaštvu za ratne zločine ustupljeno iz BiH.
- U cilju jačanja regionalne saradnje predmete bi trebalo ustupati BiH, kako bi se stvorilo i poverenje u nadležne organe Srbije i kako bi se omogućilo brže izvođenje svih tih postupaka imajući u vidu da imamo svedoke koji ovde treba da dolaze, čije je dolaženje bilo prolongirano zbog pandemije, što se ne bi dešavalo da se postupak vodio u BiH, objašnjava Marina Kljajić.
Povezani tekstovi
