„Звјездан“ Саве Штрпца је сасвим другачија збирка прича од оних које смо до сада читали. Задржала је већ препознатљиву „ја“ форму и документарну основу, а све друго је ново. Стварност је овај пут послужила као „рудник“ занимљивих ликова, заплета и обрта. Још једном смо се увјерили да је живот много маштовитији од нас самих.
Ако су досадашње збирке („Судбине људи с потражних листа“, „Звона светог Ћирита“, „Хроника прогнаних крајишника“ I и II, „Звона судбине“ и „Рат и ријеч“) свједочиле о страдањимакрајишких Срба у минулом рату, „Звјездан“ то само овлашно додирује, јер Штрбац своје јунаке прати и кроз вријеме и кроз простор. За разлику од оних из претходних збирки, ови су у „сивој зони“, негдје на маргинама друштва, а једино што их међусобно повезује је Саво Штрбац – посматрач који зна да препозна причу. Сретао их је у судници, дијелио с њима школску клупу или њихов „развојни пут“ пратио преко медија… Ипак, ма у ком својству се ту нашао, није остајао равнодушан – код њега препознајемо читаву палету осјећања – од благонаклоности, чуђења, презира до искреног саосјећања.
Мада пише о својим знанцима из Книнске Крајине, не пише Саво о Крајишницима, него о особењацима, ишчашеним људима – понајчешће оним који насељавају нама често невидљив „полусвјет› – о звјезданима, како народ зове оне што им је глава у звјездама, па не виде прст пред носом. И ма колико му се не свиђало шта то они раде, Штрбац им, мада судија, не суди. У својим причама он је само човјек.
Светланa Шиљеговић, уредник