D.I.C. Veritas

RSE, 09.02.2018, Zločince pretvaraju u žrtve

Nacionalistička retorika, promocija osuđenih i osumnjičenih ratnih zločinaca, kao i “heroja” ratnih devedesetih – permanentno permenantno su prisustni u srbijanskim štampanim medijima.

Poslednji primer je, ipak, malo ko očekivao. U pitanje je doveden jedan od mirovnih simbola čiju žrtvu su do skora sve strane priznavale.

Reč je o “svedočenju” jednog od osuđenih za smrt Srđana Aleksića, Trebinjca koji je 1993. godine ubijen kada je pokušao da spasi jednog Bošnjaka. Taj intervju objavio je nedeljnik “Ekspres”, ustvrđujući da je čitava priča o Aleksićevoj tragediji, u stvari, laž.

“Da smo nas četvorica nasrnuli na Alena Glavovića zato što je Musliman, i da je pokojni Srđan skočio da ga brani, onda bi zaista zaslužio da bude heroj, ali to nije istina”, delić je iz intervjua Milenka Kovača, osuđenog na dve godine i šest meseci zatvora nakon ubistva Srđana Aleksića koji je “Ekspres” na svojim stranama objavio kao “ekskluzivnu ispovest”.

Radio Slobodna Evropa (RSE) je zamenika glavnog i odgovornog urednika tog lista Radeta Jerinića pitao da li se takvim postupkom pruža svojevrsni vid amnestije osobi osuđenoj zbog napada i smrti u tom trenutku 27-godišnjeg mladića.

“Ne radi se o tome. Mi nismo tu da sudimo ni o čemu već da, prosto, iznesemo i neku drugu stranu, neku drugu verziju koja, ponavljam, nije utemeljena na rekla-kazala, nego na sudskoj presudi i činjenicama koje su tu dokazane”, ističe Jerinić pozivajući se na sudsku presudu Okružnog suda u Trebinju u koju kaže da je imao uvid i podsećajući da je u prethodnom broju ovaj list na četiri strane objavio tekst o Srđanovoj žrtvi.

Srđanov otac Rade Aleksić u izjavi za RSE ukazuje da ne može postojati validno obrazloženje za davanje medijskog prostora čoveku koji relativizuje već utvrđene činjenice o smrti njegovog sina.

“Pročitao sam to. Nikada u životu nisam dobio presudu. Shvatio sam da te novine žele da budu prodavane. To nešto sam shvatio kao otac i čovjek”, navodi Rade Aleksić.

Međutim, Rade Aleksić upozorava i na posledice koje bi takvi i slični postupci mogli imati na proces pomirenja ne tako davno zaraćenih strana.

“Oni se trude da sruše ono što se 25 godina borim – da Srđanovo djelo bude primjer mladom i starom čovjeku da sa svakim čovjekom treba živjeti prijateljski. Način na koji oni to postavljaju bi pokidao sve ono što je učinjeno za tih 25 godina”, zaključuje Rade Aleksić.

Srđan Aleksić je u Srbiji posthumno odlikovan 2012. za ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva. Godinu kasnije odlikovanje mu je dodeljeno i u Republici Srpskoj. Ime Srđana Aleksića nose ulice u Sarajevu, Beogradu, Novom Sadu i Pančevu, ali ne i u njegovom rodnom gradu Trebinju.

U poslednjem broju “Ekspres” od petka odlazi korak dalje objavljujući intervju sa Tomom Filom, jednim od branilaca Slobodana Miloševića u procesu za najteže ratne zločine vođenom protiv njega pred Haškim tribunalom, u kome eksplicite navodi da bi – da je kojim slučajem branio Zvezdana Jovanovića, osuđenog ubicu premijera Srbije Zorana Đinđića – Jovanović postao nacionalni heroj.

No, ovo je samo poslednji medijski primer ove vrste.

U svojevrsnoj promociji osuđenih ili osumnjičenih ratnih zločinaca deluje da ne okleva dnevnik “Večernje novosti”.

U novembru su te novine prvostepenu presudu Ratku Mladiću, izrečenu po deset od 11 tačaka optužnice pred sudom u Hagu, ispratile naslovima tipa “Bez ijednog dokaza Mladić osuđen i za ‘Markale’ ” (artiljerijske napade na sarajevsku tržnicu 1994. i 1995. u kojima je ukupno poginulo 105, a povređeno 230 građana tokom četvorogodišnje opsade Sarajeva koju su sprovodile snage Vojske Republike Srpske).

Ovih dana “Novosti” donose naslove poput “Mladića zamalo da ubiju u sudnici”, pozivajući se na tvrdnje srpskih lekara, “razotkrivaju” listu bolesti od kojih Mladić navodno boluje – što, kako ističu, Haški sud prikriva.

“Preživljeni infarkt, skoro svakodnevni bol u grudima, šum na srcu, više oštećenja mozga, prva faza demencije, poremećaj pažnje, samo su neke dijagnoze koje su srpski lekari utvrdili prilikom pregleda generala Ratka Mladića u decembru u pritvoru u Sheveningenu, a koje se ne nalaze na spisku bolesti koje su ustanovili holandski lekari, koji ga leče”, ustvrđuju u tekstu “Novosti”.

Da li se takvim izveštavanjem, kojim se svesno od osuđenika pravi žrtva, i odvraća pažnja javnosti sa zlodela za koje je osuđen?

Milorad Vučelić, glavni i odgovorni urednik tog lista i čovek koji je tokom devedesetih kao čelnik Radio televizije Srbije (RTS) važio za udarnu medijsku pesnicu režima Slobodana Miloševića, polazio je na put kada ga je RSE kontaktirao za komentar.

Prebacio nas je na svog zamenika Milana Babovića za koga je RSE u “Novostima” rečeno da je na odmoru.

Slovo je na kraju palo na urednika deska Momčila Popovića koji je poručio da ne daje izjave za medije.

“Svuda se – govorim i o Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Kosovu i centralnoj Srbiji – relativizuju zločini. Niko ne želi da ima na leđima taj krst, da je u ime njegovog naroda neko ubijao”, kaže za RSE Milivoje Mihajlović, dugogodišnji novinar, a danas pomoćnik generalnog direktora RTS-a i član Radne grupe za izradu medijske strategije.

“Možemo da rešimo to izdavanjem licenci za novinare. Ako si osuđen, ili si koristio netačnu informaciju, na bilo koji način manipulisao javnošću – ne možeš se baviti tim poslom. To je licenca… Kako ima licenca za lekare? Ako država hoće nešto da uradi ona će to i učiniti. Imamo Savet za štampu i REM (Regulatorno telo za elektronske medije, prim. aut.), koji konačno treba da počnu da rade svoj posao…”, navodi Mihajlović.

On veruje da Medijska strategija, čija izrada traje, a prva verzija dokumenta tokom februara bi trebalo da bude publikovana, može da utiče na promenu ovakve medijske klime.

Reč je o dokumentu kojim se za period od narednih pet godina utvrđuju smernice razvoja sistema javnog informisanja, a cilj je jačanje demokratskih odnosa u toj oblasti.

Revizija i šminkanje istorije

Primerima o ekstremnim medijskim skretanjima, poslednjih dana mogao bi se pridodati i potez tabloida “Kurir” koji je objavio trodelni intervju sa Mirjanom Marković, udovicom Slobodana Miloševića, koja poslednjih 15 godina, na osnovu odobrenog političkog azila, živi u Rusiji pobegavši iz Srbije gde je sudski gonjena optužbama za neovlašćenu raspodelu državnih stanova.

Konkretne razloge objavljivanja takvog teksta RSE je zatražio od Nemanje Pajića, urednika “Kurira”. Odgovor RSE još nije dobilo.

Mirjana Marković je u javnosti povezivana, ali nikada nije optužena, sa ubistvomIvana Stambolića (političkog mentora njenog supruga, prim. aut.), novinara Slavka Ćuruvije i četiri člana stranke Srpski pokret obnove Vuka Draškovića.

“Milošević je uhapšen s ciljem da bude osuđen, a ne da bude ubijen. Ali kada su videli da ne mogu da ga osude, odlučili su da ga ubiju”, govorila je Marković u intervjuu u kome je čak kao krivce za pad Miloševića sa vlasti 2000. označila i deo izbeglica koje su u Srbiju tokom ratnih devedesetih godina stigle preko reke Drine.”Nije to specifičnost ni ‘Kurira’ ni srpskih medija, mnogi iznose neprovjerene stvari”, kaže u odgovoru za RSE predsednik Dokumentaciono informacionog centra “Veritas” i izbeglica iz Hrvatske Savo Štrbac.

“Cijena je haos kojeg imamo ovde u Srbiji. Ali nije, velim vam, situacija ništa bolja ni u drugim državama. Mediji su, prema mom mišljenju, odraz društva a to je, kako ja poimam demokratiju, daleko od demokratije”, navodi Štrbac.

Istaknuti akcenti, o kojima je bilo reči u ovom tekstu, posledica su revizije i šminkanja istorije zbog pogubnih politika sa kojima se Srbija nikada nije suočila, ocena je novinarke sa višedecenijskim stažom Gordane Suše.

“Oni su navikli na takav javni diskurs koji je, moram reći, nametnut sa vrha vlasti i onih koji upravljaju ovom državom. Jer, da je njima stalo da promene vrednosti, bar što se toga tiče, sigurno ne bismo imali tabloide kakve imamo danas u kojima se veličaju ratni zločinci”, zaključuje novinarka Suša.

Prema poslednjem istraživanju javnog mnjenja, koje su 2016. godine sproveli Fond za humanitarno pravo, Istraživačko-izdavački centar Demostat i dnevni list “Danas”, građani Srbije manje znaju o ratnim zločinima nego što je to bio slučaj 2011.

 

 

Povezani tekstovi

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.