У протекле две деценије у Хрватској су уништаване књиге српских аутора, али и дела страних писаца која су проглашавана јеретичким, пише у студије “Књигоцид” Анте Лешаје, која је представљена у Центру за културну деконтаминацију. Уништавање књига у Хрватској било је озваничено и имало је подршку власти и цркве, истиче рецензент књиге Божидар Јакшић.
Одржана је промоција студије “Књигоцид” Анте Лешаје, у којој аутор тврди да су у току претходне две деценије уништаване књиге на ћирилици, књиге српских аутора и остала дела која су проглашавана јеретичким.
У протекле две деценије у Хрватској су уништаване књиге српских аутора, али и дела страних писаца која су проглашавана јеретичким, пише у студије “Књигоцид” Анте Лешаје, која је представљена у Центру за културну деконтаминацију. Уништавање књига у Хрватској било је озваничено и имало је подршку власти и цркве, истиче рецензент књиге Божидар Јакшић.
Одржана је промоција студије “Књигоцид” Анте Лешаје, у којој аутор тврди да су у току претходне две деценије уништаване књиге на ћирилици, књиге српских аутора и остала дела која су проглашавана јеретичким.
Поднаслов књиге гласи “уништавање књига у Хрватској 1990-их”, а издавач је кућа “Профил” у сарадњи са Српским народним вијећем у Хрватској.
За прву промоцију студије у Србији дошли су аутор, иначе пензионисани професор из Загреба, социолог и један од рецензената Божидар Јакшић, потпредседник Српског народног вијећа Саша Милошевић, уредник књиге Милан Шарац, а разговор је водила историчарка Бранка Прпа.
Издавање књиге подржао је Савјет за националне мањине Хрватске, јер је током тих 20 година у Хрватској уништавана књижевна грађа која се није односила само на дела писана ћирилицом или на књиге српских аутора, већ су за неподобна, непотребна, застарела или чак јеретичка, проглашавана дела страних писаца за која се говорило да су антирелигиозна, или да заступају комунистичке идеје.
Др Јакшић је као социолог подсетио на дугу, неславну и антицивилизацијску “традицију” уништавања књига од Александријске библиотеке до Народине библиотеке у Сарајеву.
Рекао је да се том списку придужила и Хрватска, али је истакао да је познато да је књигоцида било у свим деловима бивше Југославије.
“То се у првом реду односило на дела бивших комунистичких лидера и подстицала их је националистички оријентисана десница”, истакао је Јакшић.
Рекао је да је уништавање књига у Хрватској било озваничено и да је имало подршку власти и цркве и одао је признање Лешаји што је спровео вишедеценијско истраживање да би изнео релевантне и поуздане податке, не само о уништавању књига, већ и других споменика културне баштине у Хрватској који су имали комунистички предзнак.
Систематско уништавање културног наслеђа
За Јакшића је трагичан податак да то нису били изоловани случајеви хулиганског понашања, већ свесно, намерно, систематско уништавање културног наслеђа грађана хрватске и српске националности
Само је мали број библиотекара, истакао је Јакшић, имао храбрости да се оглуши о званичне инструкције о “чишћењу” књижевног фонда од писаца који су били Хрвати, али су обележени као антифашисти попут Владимира Назора, Мирослава Крлеже, Грге Новака и других.
Као један од поразних података које наводи аутор у књизи јесу судске одлуке којима се кажњавају критичари таквих акција, а не починитељи антицивилизацијског вандализма.
Књига која имао 600 страна, може да постиди многе историчаре и друге научнике хуманистичког смера, сматра Јакшић и истиче да је Лешаја навео необориве доказе које нико не може да порекне. Књига је, закључио је Јакшић, “одбрана достојанства културе у Хрватској и важан документ о једном смутном времену”.
Сам аутор сматра да је књига “доста мршава”, јер садржи невољна признања, а нигде нема тачне евиденције колико је и шта је све уништено, а нико од криваца није санкционисан чак ни тамо где су чињенице неспорне.
“Зид игноранције је остао чврст, јер је имао упориште у политици искључивости која је доминирала и Хрватској током деведесетих”, напоменуо је Лешаја.
Аутор сматара да су највеће штете нанеле локалне кабадахије који су водиле крајње самовољно локалну политику појачану “духом паланке”.
За Лешају, који је по образовању економиста, феномен уништавања књига био је део политике промене друштвеног уређења, кроз подстицање фашистоидних, то јест проусташких идеја, а све ради пљачке народа коме су нуђени национализам и ксенофобија да би се хомогенизовао око владајуће политике.
“Лешаја је књигу организовао у четири поглавља да би обрадио све аспекте овог феномена: политички, стручни, историјски и морални, и да би показао како је књигоцид постао споменик глупости једног времена”, закључио је уредник књиге Милан Шарац.
Povezani tekstovi
