Odlukom hrvatskom suda, Republika Hrvatska treba da plati 108.000 evra odštete članovima porodice Janka Ćakića, koji je 1995. ubijen u svojoj kući u Zečevu. Porodica je podnela zahtev na osnovu presude protiv pripadnika hrvatske vojske Zvonimira Lasana Zorobabela, koji je za to ubistvo osuđen 1996. godine. To je jedan od samo nekoliko slučajeva u kojima su hrvatski sudovi, na osnovu ranijih presuda, doneli odluku o odšteti.
Janko Ćakić je ubijen dve nedelje posle “Oluje”. Za taj zločin, hrvatski sud osudio je Zvonimira Lasana Zorobabela na šest godina zatvora. Delo je okarakterisano kao ubistvo, ne i ratni zločin, a osuđeni je pušten posle tri godine. Telo ubijenog Ćakića pronašao je i identifikovao penzionisani oficir hrvatske vojske, koji danas za Ćakiće bije pravnu bitku.
Pripremile Biljana Radulović i Zorica Kovačević
“Imenom i prezimenom kažimo ko je to napravio, istina je – ovakve stvari se nevoljno rešavaju, ali onda je to stvar Republike Hrvatske i treba pritisnuti vlade Hrvatske i Srbije pa odvojiti žito od kukolja da bismo svi lakše živeli na ovim prostorima”, kaže penzionisani oficir Vojske Hrvatske Ivica Bačić.
Većina porodica ne stiže do sudskih presuda. Tako ni posle skoro tri decenije za Zdravku Kušić nema sudske satisfakcije, niti saznanja ko joj je ubio muža i svekra.
Zdravka Kušić kaže da se dugo nadala da joj je muž živ, da je negde u logoru, da negde možda radi i da će se jednog dana vratiti, ali je 1994. godine dobila smrtovnice preko Crvenog krsta.
Istraga o sudbini Kušića i još 38 osoba, u Hrvatskoj je vraćena na početak. Time se, smatraju u “Veritasu”, otvaraju vrata Suda u Strazburu. Jer Kušići, na primer, ne moraju da iscrpe sva pravna sredstva pred hrvatskim pravosuđem, mogu da se pozovu na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.
“U svim drugim slučajevima se traži da nacionalne države, ako je neko lišen života, sprovedu efikasnu istragu i nađu ubice, a ako sud utvrdi da nije bilo efikasne istrage, onda će dosuditi naknadu štete”, kaže predsednik Dokumentaciono-informacionog centra “Veritas” Savo Štrbac.
Pozitivan signal onima koji su nekoga izgubili jeste i odluka hrvatskog suda u slučaju Save Milivojevića, u kojem se rok zastarevanja računao od datuma identifikacije tela, a ne dana kada se zločin dogodio. To je značajno za porodice još oko 1.800 osoba nestalih od 1991. do 1995. godine.
Povezani tekstovi
