Danski dokumentarni film “Petnaest minuta – Masakr u Dvoru”, prikazan sinoć na RTS-u, ponovo je otvorio pitanje nerešenog zločina u Dvoru na Uni, kada je u akciji “Oluja” ubijeno devet hendikepiranih civila. Ni dvadeset godina kasnije nije sudski utvrđeno ko su počinioci jednog od najstrašnijih zločina tokom rata u bivšoj Jugoslaviji.
Devet civila – nemoćna lica i psihijatrijski bolesnici, od kojih je osam bilo srpske, a jedna žrtva hrvatske nacionalnosti – hladnokrvno je pobijeno 8. avgusta 1995. godine u zgradi osnovne škole u Dvoru na Uni, dok je njih troje odvedeno u nepoznatom pravcu.
Izjava Save Štrbca povodom prikazivanja danaskog dokumentarnog filma „Masakr u Dvoru“ za Dnevnik2 televizije RTS, 25.avgusta 2015.
Zbog bombardovanja Petrinje prvog dana “Oluje” evakuisano je stotinu štićenika penzionerskog doma u Petrinji i pacijenata s psihijatrijskog odeljenja petrinjske bolnice. Smešteni su u osnovnu školu u Dvoru na Uni, koju su okruživali pripadnici UN iz Danske.
Do 7. avgusta većina je napustila taj objekat, ali su najnemoćniji ostali u školi. Sutradan su, kako se i dalje tvrdi, “nepoznati vojnici” ušli u školu i iz neposredne blizine u roku od 15 minuta pobili nemoćne civile, na čije je stradanje javnost zaboravila, kao što su bili zaboravljeni i za života. Za njih se ni za vreme ni posle ratnog meteža niko nije raspitivao.
Zločin je u žižu međunarodne i regionalne javnosti vratio vojnik danskog bataljona UN Jan Velendorf, progovorivši 2011. godine za list BT iz Kopenhagena šta se dogodilo u Dvoru 8. avgusta 1995. godine.
Potom su se oglasili i ostali vojnici i oficiri koji su i u dokumentarnom filmu “Masakr u Dvoru” potvrdili da su sa svojih položaja, odnosno iz baze UN pored škole, mogli jasno da vide šta se dešava, ali je njihov komandant tvrdio da nije imao mandat da interveniše i spreči masakr.
U medijima regiona pojavile su se, odmah posle Velendorfovog svedočenja, tri verzije o tome ko je odgovoran za zločin.
Jedna od teza bila je da su odgovorne srpske jedinice – nju je izneo tadašnji predsednik Hrvatskog helsinškog odbora, zagrebački profesor Žarko Puhovski, tvrdeći da hrvatske snage osmog avgusta nisu bile u Dvoru. I penzionisani genaral HV Bruno Čavić, u danskom filmu prikazanom na RTS-u, ponavlja da hrvatskih vojnika tog dana nije bilo u Dvoru.
Hrvatski Večernji list objavio je, pre tri godine – u vreme kada je afera otvorena, da su ubice pripadnici Petog korpusa bosanske armije.
RTS je, međutim, tokom istraživanja (reportera Vladimira Banića) došao do podatka koji ukazuje da su tog dana na tom mestu bili pripadnici druge armije – hrvatske. Zločin nad srpskim civilima, o kome piše Večernji list, jesu počinili pripadnici bosanske vojske pod komandom Atifa Dudakovića, ali dan kasnije i na mestu dvadeset kilometara udaljenom od Dvora.
Sud, naravno, jedini može da utvrdi i kazni počinioce masakra u Dvoru, ali je nepobitno utvrđeno da su na dan zločina, 8. avgusta, hrvatski vojnici od ranog prepodneva bili u Dvoru i to neposredno pored škole i baze UN. U službenoj belešci danskog Unprofora piše:
“Pored glavne kapije leži ranjeni hrvatski vojnik. Doziva pomoć. Hrvatski bolničar koji je pristigao prilazi nama. Mi pokušavamo da mu dobacimo zavoje i morfijum. On ih uzima i odlazi.”
I video-snimak (autor je danski vojnik), načinjen 50 metara od škole, u kojoj se dva sata kasnije dogodio masakr, odgovara citiranoj službenoj vojnoj belešci. Na snimku se vidi kako jedan vojnik prilazi bazi UN, uzima nešto od danskih vojnika i vraća se do rampe, gde leži ranjeni hrvatski vojnik kome pomažu još dva lica u uniformama. Na istom snimku, pri kraju, vide se i drugi pripadnici HV.
Pripadnici HV u Dvoru na Uni 8. avgusta 1995. godine (Snimio: Karsten Gryet)
Predsednik “Veritasa” Savo Štrbac izjavio je ranije za RTS da je pripadnicima hrvatske vojske koji su se na dan masakra zatekli u Dvoru na Uni komandovao oficir HV Matija Ciprić, koji je to u izjavi za Večernji list negirao.
Ipak, u hrvatskom časopisu Zrin, koji opisuje hrvatske pobede za vreme “Oluje”, za osvajanje Dvora na Uni tog 8. avgusta veliča se jedinica Munje kao i Ciprić. Opisuju se prepodnevni sati 8. avgusta.
“Zahvaljujući prisebnosti zapovjednika Ciprića i njegovu odličnu poznavanju terena izbjegnuti su veliki gubici i sa samo jednim ranjenim bojovnikom zauzeti su položaji u selu Zamlača (naselje u Dvoru), dok oko osam sati nije stigla glavnina naših napadnih kolona i izvršen kontraudar.”
Zločin u Dvoru na Uni prvi je slučaj koji zajednički rade hrvatsko i srpsko tužilaštvo od 2012. godine, ali se na odgovore još čeka.
Gde je zapelo u istrazi o zločinu u Dvoru?
Pre tri godine tužilaštva za ratne zločine u Srbiji i Hrvatskoj započela su zajedničku istragu. Na početku je bilo entuzijazma da će zločinci biti brzo otkriveni.
“Odjednom je taj entuzijazam splasao. Ja ne bih sada da izlazim na politički teren, ja stalno ukazujem na uticaj izvršne vlasti na pravosuđe i to se odmah oseti. Vi tražite gde je to zapelo… Ja kažem, mi smo više puta urgirali, što pismeno, što usmeno. Ja svaki put kad se vidim sa Bajićem i sa Dinkom Cvitanom, kažem ‘dajte više za taj Dvor na Uni, odgovorite nam', Stipetić kaže to i to, u čemu je problem? ‘Vaše vojne obaveštajne službe mora da imaju te informacije’ Međutim, eto, tako se to prolongira”, kaže tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević.
Na pitanje novinara kako ocenjuje takav odnos tužilaštva u Zagrebu, Vukčević kaže da može samo da sumnja kome to može da odgovara. “Vi s jedne strane, vidite, imate vojne parade za, kako oni kažu, obljetnicu ‘Oluje', ovde imate Dan žalosti. Šta da vam kažem u toj situaciji?”, pita Vukčević.
Nije moguće da su srpski vojnici počinili taj zločin jer jednostavno nisu bili tu, kažu Krajišnici. Tužilaštvo u Zagrebu krije one koji jesu, kažu njihove kolege u Beogradu.
Povezani tekstovi
