Саво Штрбац: Логор Јасеновац пред Међународним судом правде [II]

ШТА ЈЕ РЕЧЕНО У ТОКУ ГЛАВНОГ ПРЕТРЕСА О ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ (И О ЈАСЕНОВЦУ)

ЗАПИСНИК МСП СА ГЛАВНЕ РАСПРАВЕ ОД
10. МАРТА 2014.
Обраћање суду Саше Обрадовића, шефа Правног тима Србије

8. Ова оптужба за геноцид није једини парадокс хрватског случаја. Моја је дужност да информишем суд да данас људи у Србији већином вјерују да је хрватска лажна Тужба заправо врста историјске ироније. Наиме, обе стране и Хрвати и Срби, врло добро знају што је геноцид у бившој Југославији, обе стране су училе о страшним злочинима почињеним у Јасеновцу, Јадовну, Јастребарском и другим озлоглашеним усташким концентрационим логорима у Другом свјетском рату. Трагично искуство српског народа у НДХ и и геноцид почињен над Србима, Јеврејима и Циганима од 1941-1945. описан је у Контратужби као дио описа позадине случаја којим се бави тужба.¹  Наша презентација је поткрепљена поузданим историјским изворима.²  Хронологија усташког покрета након Другог свјетског рата, који је сматран константном терористичком претњом Титовој Југославији од 1945-1990., је представљено у анексу 8 Контратужбе. Без ових основних информација, немогуће је у потупности разумјети значење које је 1990-тих имала појава Др Фрање Туђмана као новог политичког лидера у РХ који се залагао за помирење хрватских комуниста и новоусташког покрета, ни реакцију противљења Срба у Хрватској таквој политици.³
 
9. Ипак у хрватским писаним поднесцима нигдје се не спомиње геноцид из Другог свјетског рата. Тужени примјећује да Тужитељ није ни оспоравао ни негирао презентацију чињеница које се тичу нацистичке владе у Хрватској између 1941-1945., ни у његовој намјери да се уништи српски народ под његовом управом, и постојање усташког става да су Срби претња хрватском националном идентитету. Тужитељ сматра да је историјска позадина која се тиче злочина геноцида почињеног у НДХ ван предмета расправе између двије стране.

ЗАПИСНИК МСП СА ГЛАВНЕ РАСПРАВЕ ОД
11. МАРТА 2014.
Обраћање суду проф. Christiana J. Tams-а, професорa међународног права на универзитету у Глазгову, чланa Правног тима Србије

35. Господине предсједниче, чланови вијећа, Конвенција о геноциду није донијета да регулише прошлост. Није регулисала Холокауст; донешена је да спријечи будуће холокаусте. Она кодифицира, како нас је Хрватска подсјетила, постојећи злочин. Али њен фокус је на спријечавању; стварању међународног режима против геноцида; и дозвољава државама свијета, без обзира каква им је прошлост, да се прикључе том режиму. Хрватска конструкција о Конвенцији о геноциду игнорише све то.

36. Заправо, Хрватска је јако отворена по овом питању. У својим писаним поднесцима, јасно изражава став да би се Конвенција примјенила на génocidaires Другог свјетског рата.⁴  Морам да кажем да професор Крафорд прошле недјеље није поновио тај став, али је то став из ранијих поднесака, и заиста се чини да се такав став може извести из хрватског виђења ретроактивности. Али, ако се конвенција примјени на génocidaires из Другог свјетског рата, гдје би се зауставила. Вјероватно би била примјењивана и на нека догађаје из Првог свјетског рата такође, или на догађаје из процеса колонизације. Иако то Хрватска никада изричито не каже, претпостављамо да би се сви ти спорови могли водити пред овим судом – јер су то сва питања која се односе на дужност да се спријечи геноцид, и да је способна, како каже проф. Крафорд, да обухвати догађаје из прошлости. Одбацујући примједбу Србије као „формалистичку“, Хрватска диже приговор који би могао дозволити да се сукоби стари десетак или стотињак година изведу пред овај суд. Да ли је ово можда и пожељно, ја заиста не знам, а није ни важно. Али је сасвим јасно што су састављачи Конвенције имали на уму. Ништа у „самој природи уговора“ – la nature même du traité – не говори о ретроактивној примјени конвенције.
…
42. Као илустрација, дозволите ми да се позовем на Nehemiah Robinsona, пионира у проучавању Конвенције о геноциду, његова студија је објављена прво 1949, а онда поново обављена 1960:  Према Робинсону „Не може сматрати да Конвенција обавезује потписнике да казне прекршиоце за дјела која су почињена пре него је конвенција ступила на снагу у датој земљи“.⁵

43. Петнаест година касније, мој колега проф. William Schabas , у својој књизи о геноциду се сложио са тим ставом: „Не постоји ништа у Конвенцији о геноциду што би указало на другачију намјеру (у смисли члана 28 VCLT)… Проста је чињеница да се конвенција о геноциду не може примјенити на дјела почињена пре њеног ступања на снагу“.⁶

44. Господине предсједниче, ставове Робинсона и Шабаса дијеле и државе потписнице. Позваћу се на један примјер, он је скоријег датума и није конвенционалан. У њемачком парламенту 2010, њемачки државник је рекао ово:

„Конвенција о превенцији и кажњавању злочина геноцида донесена је 9. децембра 1948. а ступила је на снагу 12. јануара 1951. За Савезну Републику Њемачку ступила је на снагу 22. фебруара 1955. (и сада долази најважнији дио) не посједује ретроактивно дејство.“ ⁷

45. Господине предсједниче, чланови вијећа, може ли бити јасније? И да се вратим на оно што сам поменуо раније, да ли би да је другачије, Немачка ратификовала Конвенцију без овог временског ограничења? И како је суд рекао 1951., аутори и Генерална скупштина су ратификовали Конвенцију да буде „универзална за све“ –„да учествује што је више (рекао је овај суд) могуће земаља“.⁸  Професор Крафорд је у петак нагласио који су циљеви и сврха Конвенције. Али аргументи које је изнио поткопавају визију аутора о споразуму „универзалном за све“. И противе се генерално прихваћеном временском принципу код потписивања уговора – који је потврђен У ИЛЦ и у Бечу, а примјењује се од 1969. и потврђен је од овога суда. Хрватски захтјев за ретроактивност не може проћи.

ЗАПИСНИК МСП СА ГЛАВНЕ РАСПРАВЕ ОД
13. МАРТА 2014.
Обраћање суду шефа српског Правног тима Саше Обрадовићa

2. Господине предсједниче, поштовани чланови вијећа, Операција “Олуја” није била изолован догађај. То није био једини ратни инцидент. Операција је била унапред добро планирана као је рекао генерал Јанко Бобетко у својој књизи, и представља један од кључних догађаја у дубокој трагедији југославенских народа по распаду њихове земље.

3. Када међународни судови суде за овако велике злочине, као што су геноцид и злочини против човјечности, уобичајено је да се пре било какве дискусије почне са историјском и политичком позадином догађаја. Тужени је Суду доставио велики број документа. Али без увида у позадину догађаја,⁹ Суд не може у потпуности схватити како се развила и кретала спирала злочина између Срба и Хрвата, и како је опстала тако дуги низ година иза наизглед мирног периода социјалистичке владавине, и како је та спирала досегла свој врх током операције Олуја 1995. Ако овај суд не би био упознат са догађајима у Југославији током Другог свјетског рата, нарочито у НДХ, не би могао да разумије ријечи које је изрекао млади хрватски војник, који је приликом уласка у Книн 5. августа 1995., када га је сусрео сведок Hill-а, Полицијски командант УН полиције у Сектору Југ и рекао му „да чека на ово од 1945.“¹⁰  Нити како је могуће да преко два милиона књига буде спаљено 90-тих у Хрватској под изговором да су „неприхватљиве“, над књигама је извршен књигоцид јер су их писали српски аутори, или су штампане на ћирилици, или само зато јер су говориле о Југославији.¹¹

4. Нити се могу разумјети ријечи хрватског предсједника на Брионима без спознаје идеологије која се налази у позадини, а која описује као „профашистичку“ госп. Efraim Zuroff, директор Центра Симон Визентал у Јерусалиму, у својој књизи Операција задња Шанса.¹²
…
142. Даље, неколико изјава Хрватског државног врха датих ex post facto (на основу каснијих чињеница) потврђују намјеру која је постојала током Операције Олуја.

У свом еуфоричном говору у Книну одржаном 26. августа 1995. предсједник Туђман је изјавио:
„Нема повратка на старо, на вријеме када су Срби ширили рак у срцу Хрватске, рак који је изједао хрватско национално биће и који није дозвољавао Хрватима да буду господари у својој властитој кући…“’¹³

143. Та изјава предсједника Туђмана јако је слична изјави Др Младена Лорковића, министра иностраних послова, који је рекао:
„Хрватски народ мора очистити себе од свих злосретних елемената, који су нам увезени и страни, и који воде од једног зла до другог, десетљећима и стољећима. То су наши Срби и Јевреји“.

Једина разлика између те две изјаве је да је потоња објављена у новинама Хрватски људи, пре 50 година, 28. јуна 1941. године, на почетку Другог свјетског рата и геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ.

144. Значи, Тужитељев шеф државе сматра да су „Срби рак који се шири у срцу Хрватске“. Исту метафору користио је и министар иностраних послова Хрвоје Шаринић у свом обраћању амбасадору УСА Питеру Галбрајту када су, након операције Олуја, причали о могућностима повратка Срба у Крајину, својим домовима. Према Галбрајту који је свједочио у случају Готовина, Шаринић је рекао сљедеће: „Не можемо да прихватимо њихов повратак. Они су рак у стомаку Хрватске“¹⁴.  Разлика између двије изјаве је само у лоцирању Крајине у националном тијелу Хрватске, док став два државника према Србима остаје исти.

145. У нашем одговору, професор Шабас је објаснио кориштене метафоре, њихов злобан и отрован језик који је водио до елиминације групе људи.¹⁵

146. Тешко је замисливо да су се та два става, које су изнијели Предсједник и министар вањских послова, појавила непосредно након Олује. Не, господине предсједниче, нема сумње да ове изјаве дате ex post facto одражавају њихове ставове према Србима у Хрватској генерално, и да је тај став постојао и у вријеме када је операција припремана на Брионима. Тужени је примјетио да Тужитељ до сада није упутио ни једну ријеч како би објаснио ове изјаве свог државног врха. И то, само за себе, нешто говори.

ЗАПИСНИК МСП СА ГЛАВНЕ РАСПРАВЕ ОД
14. МАРТА 2014.
Обраћање суду Prof. Williama Schabasa, професорa међународног права на Middlesex универзитету у Лондону и професорa међународног права и људских права, Leiden универзитет, чланa правног тима Србије

31. Господине предсједниче, чланови вијећа. Сада се враћам састанку на Брионима, Брионским транскриптима. У аналима геноцида, етничког чишћења и сличних злочина, ријетко је могуће упријети прстом у састанак на којем је план да се уништи група припреман, представљен и дискутован. Славни примјер је наравно Ванзејска конференција одржана у фебруару 1942. На овој конференцији виших нацистичких старјешина кован је план уништења Јевреја у Европи, а за то су користили ужасни еуфемизам „коначно рјешење“. Неки такозвани историчари који негирају или тривилизују прогањања и уништавања Јевреја, тврде да је та конференција била двосмислена, не тако важна и знатно је умањују значај, и тврде да је погрешно интерпретирана, и на тај начин потичу питања о томе шта је значила а не дају никакве одговоре. Али ако се она посматра у контексту, укључујући и расистичку кампању која јој је претходила као и разумјевање трагедије која је усљедила, нема сумње о томе што је суштина одлуке из Ванзеа.

32. Да ли су Бриони ишта другачији? Тужитељ тврди да је састанак погрешно интерпретиран, да су записи некомплетни и непоуздани. Успут ћу поменути када им се Брионски транскрипти чине корисним, нпр. кад се ради о сугестији да им треба оставити правце бјекства, Тужитељ је више него срећан када се ослања на њих.¹⁶  Тужитељ такође тврди да наш случај стоји или пада на Брионима, као да су докази о планирању састанка потребни како би се направио случај да је геноцид почињен. Таквог састанака нема у наводној Тужби, али овдје он постоји, зато тужитељ може да склопи своје шаторе и да се врати кући.

33. Као што је и код Ванзеа, да би се схватила значајност Бриона контекст је све. Својим излагањем ћу подићи маглу која се надвила над транскрипте, уоквирујући их у оно што знамо да је дошло после њих као и у оно што је било пре.

ЗАПИСНИК МСП СА ГЛАВНЕ РАСПРАВЕ ОД
18. МАРТА 2014.
Обраћање суду Весне Црнић – Гротић, шефа Правног тима Хрватске

6. Закључци које сте чули прошле недјеље – ревизионистичка историја – немају основу у реалности. Налази Претресног и Жалбеног вијећа ICTY-a у потпуности оправдавају Тужитељев став у овом процесу.
…
17. Налази у случају Готовина који се тичу намјере Предсједника Туђмана, утврдили су да се у Брионским транскриптима говори о припремама легалне војне операције. Тужитељ са жаљењем примјећује коментаре господина Шабаса од прошле недјеље у којима изједначава оне који одбијају да читају Брионске транскрипте кроз призму геноцида са онима који негирају Холокауст и који одбијају да признају историјске чињенице о Ванзејској конференцији. Овоме треба придодати и изјаву професора Шабаса – дату ван ове суднице – да није било геноцида у Сребреници.¹⁷  Посебно је за жаљење чињеница да професор Шабас подрива интегритет оних који не гледају на Брионске транскрипте на начин на који је то одабро он или његов клијент, укључујући и интегритет судије Мерона, који је и сам преживио холокауст и судије Патрика Липтона Робинсона, бившег предсједника ICTY и кандидата за овој суд. Оптужбе професора Шабаса су озбиљне и недостојне ове суднице.

28. Тужени тражи да се оправдају његове раније акције тврдњом да су Срби у Хрватској само реаговали на избор предсједника Туђмана из свога страха од понављања злочина из Другог свјетског рата који су почињени над њима. То је погрешно. Страх српског народа је настао у кампањи говора мржње упереној против Хрвата и њихове демонизације као усташа што смо ми демонстрирали у нашој тужби.

29. Даље, тврдње госп. Обрадовића да су Срби само реаговали на предсједника Туђмана такође су погрешне. Српска побуна у Хрватској сеже до најмање 1989., далеко прије него је изабран предсједник Туђман. У јулу 1989. у близини Книна, окупило се хиљаде Срба, носећи слике Слободана Милошевића и са четничком иконографијом из Другог свјетског рата, и вичући „Ово је Србија!“. То су људи који су вјеровали да је њихова „једина домовина“ Србија, не Југославија како тврди госп. Обрадовић. Након овог догађаја усљедило је још оваквих „народних окупљања“ у другим дијеловима бивше Југославије гдје су живјели Срби – као што су Косово, Војводина и Црна Гора – што је стварало анексиозност међу хрватским народом. Зашто су се 1989. бунили не само у Хрватској него широм бивше Југославије? Господине предсједниче, чланови вијећа, оно што је уништило Југославију и донијело рат у Хрватску, рат који Хрватска није жељела, био је српски национализам и жудња за Великом Србијом.

ЗАПИСНИК МСП СА ГЛАВНЕ РАСПРАВЕ ОД
28. МАРТА 2014.
Обраћање суду Mr. Wayne-a Jordash-a, адвоката и члана Правног тима Србије

11. Међутим, како Тужени стално приговара, ово је једнодимензионална и погрешна слика. То је карикатурална прича о распаду Југославије и генезе насиља које почиње са зликовцем у стилу филмова о Џејмс Бонду оличеног у Слободану Милошевићу, окруженог сљедбеницима, Шешељем и другима, који потпаљују ватру екстремног српског национализма са ужасним геноцидним посљедицама.

12. Проблем је, наравно, са ово поставком то што Тужитељ отклања сваки траг Туђмановог отровног режима и себи прилагођава поставку.

ЗАПИСНИК МСП СА ГЛАВНЕ РАСПРАВЕ ОД
28. МАРТА. 2014., ПОПОДНЕВНА СЕСИЈА
Обраћање суду проф. Williama Schabasa

Постоје бројни докази да је Туђман намјеравао да насели Крајину са Хрватима. Ово је један од круцијалних доказа јер је постојала само једна препрека која је стајала на путу извршењу Туђмановог плана. Скоро 200.000 Срба је већ било тамо настањено. Операција Олуја се у хрватскима поднесцима описује као рат за „ослобођење“. То је можда био један од циљева, Али други је био стварање lebensraum (животног простора) за стотине хиљада Хрвата.

ЗАПИСНИК МСП СА ГЛАВНЕ РАСПРАВЕ ОД
1. АПРИЛА 2014.
Обраћање суду Philippe-a Sands-a, професорa права у Лондону, чланa Правног тима Хрватске

9. Једнако несретно је позивање професора Шабаса на догађаје из јануара 1942. Могуће је да је паралела ове врсте направљена: „траљаво“ и „неприкладно“, његовим ријечима, може се рећи недоречено. Али можда нисмо сами у осјећају нелагодности и утиска да шта је заступник дао једном руком, одузео је другом, са најзлосретнијом референцом о „Туђмановом коначном рјешењу“ и „Lebensraum“-у, Sir Keir Starmer је рекао више него довољно о брионским транскриптима, а то је урадио и ICTY.

РЕАГОВАЊА НА “ИЗВОЂЕЊЕ” ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА ПРЕД МСП

Политика Београд, 03.03.2014
- Шабас: Суђење у Хагу је суђење Туђману

 

Шабас је у интервјуу за Политику рекао да оптужба Србије против Хрватске за геноцид има снажно упориште у провокативним, расистичким изјавама Фрање Туђмана, његовим екстремистичким погледима, као и у историји која сеже до времена Другог светског рата, што уз понашање хрватске војске током ‘Олује’ представља јак случај геноцида.”

Вечерњи лист Загреб, 14.03. 2014.
- Шекс: Хрватска треба повући безрезервну подршку уласку Србије у ЕУ

 

Мислим да је та протутужба Србије резултат тога да се тек толико одговори и да се покушава парирати хрватској тужби за геноцид. Врло су танки и слаби аргументи Србије у протутужби за геноцид, посебно кад иду с тиме да је ова Хрватска сљедник НДХ, премда у свијету, не само по хрватском Уставу, то не стоји. Хрватска није правни сљедник НДХ и не може Хрватска одговарати за режим усташке НДХ. То је један спин којим се настоји упорно задњих 70-ак година хрватски народ приказати као геноцидни народ и рачунају да би то могло изазвати неке сентименте код судаца. Све у свему врло шупља аргументација – тврди Владимир Шекс те додаје да хрватска државна политика никада није била геноцидна, а да су злочини у Олуји или прије и послије појединачни злочини, а не злочини у режији хрватске државне политике. С друге стране, српски злочини су резултат државне политике Србије, каже Шекс.

Dnevno.hr, Загреб,15.03.2014.
- Упс, Карамарко би повукао подршку Србији за улазак у ЕУ… Знате ли како је мислио прије? Томислав Карамарко разљућен је лажима које пред судом у Хаагу износи правни тим Србије.

 

„Србија се служи неким недопуштеним средствима у својој обрани и повлачење безрезервне подршке Србији за улазак у ЕУ свакако је једна од мјера о којој се треба разговарати.“ – рекао је Карамарко, додајући како сматра да Олуја није била акција етничког чишћења него легитимна акција ослобађања хрватског територија од окупатора. „Заиста је доста, рекао бих, иживљавања на нашој борби за слободу“, изјавио је уочи прославе 24. обљетнице ХДЗ-а у Вировитици.

Карамарко је у многочему у праву јер српски правни тим користи многе рупе у закону и из нафталина вуче Јасеновац и НДХ, а све како би се доказала „геноцидност у Хрвата“. У праву је и кад каже и да треба разговарати о повлачењу подршке за улазак Србије у ЕУ која нас сада здушно поткопава и пред цијелим свијетом простире „прљаво рубље, прљавих Хрвата“. Треба разговарати, да… Али, Карамарко је већ имао прилику разговарати о томе, па ју је упрскао…

Танјуг, Београд, 16.03.2014.
- Председник Владе Хрватске Зоран Милановић тврди да се догађаји у Хрватској током рата 90-тих година не могу изједначавати са холокаустом.

 

Упитан до коментарише процес који се у Међународном суду у Хагу води поводом међусобних тужби Хрватске и Србије за геноцид, те да је Србија у својој противтужби догађаје у Хрватској током протеклог рата изједначила са холокаустом, Милановић је рекао:

„Ми знамо шта је истина. То није истина“, рекао је кратко Милановић, пренела је агенција Хина.

Нови лист, Ријека, 17.03. 2014.
- Интервју Весна Црнић-Гротић: Србија
поновно распирује међунационалну мржњу

 

Друга страна непрестанце спомиње усташе и Други свјетски рат, Јасеновац и НДХ, чиме као да се понавља образац којег се добро сјећамо с краја осамдесетих и почетка деведесетих, када су се злочини који су се догодили у прошлости извлачили као оправдан мотив за освету. Може ли злочин геноцида бити оправдан ранијим геноцидом?

– Наравно да не. У примјеру Србије можемо видјети како манипулација повијесним чињеницама може довести до искривљене слике, која за собом вуче крваве посљедице. Жао ми је што су се српски колеге одлучили за исту реторику 2014. године.

Хрватски тједник, Задар, 24.03.2014.
- Анте Назор¹⁸ : Српски нас је правни тим конструкцијама вратио у вријеме Милошевићеве владавине – Континуитет великосрпске политике

 

Инзистирање на повезаности НДХ из Другога свјетског рата и сувремене Републике Хрватске неутемељено је из више разлога. Устав Републике Хрватске о томе јасно говори. И не само Устав. Таква реторика – у стилу ‘Србија до Токија’ – и свјесна замјена теза, односно фалсифицирање повијести, није темељ за мирнију будућност на овим просторима. Да не говорим о успоредби састанка на Бријунима с одлукама о ‘коначноме рјешењу жидовског питања’, која излагање српскога тима пред Међународним судом у Хаагу своди на разину бесмисленога препуцавања малограђанских доколичара без разума и достојанства у некој задимљеној крчми. Извори недвојбено показују да узрок рата у Хрватској 1991. не треба тражити у постојању НДХ, него у континуитету великосрпске политике, односно у садржају великосрпских пројеката и докумената насталих прије 1941. године.

Политика, Београд, 25.03.2014.
- Стеван Ђорђевић¹⁹:  Иронија хашке судбине

 

Злочини етничког чишћења у операцији ,,Олуја“, као и у ,,Бљеску“, имају, због своје масовности, метода како су вршени и јасно изражене намере, извесне елементе злочина геноцида инкриминисане одредбама поменуте конвенције о геноциду.

Они се настављају и понављају, то јест имају основу и сличност са злочинима почињеним против српског народа у време НДХ. Нажалост, злочини из 1941–1945. у Јасеновцу и другим стратиштима нису међународноправно одговарајуће процесуирани у Нирнбергу 1946. и касније. Иронија је судбине за ратне генерације из Другог светског рата да доживе да Хрватска тужи Србију за геноцид. Сувише има, на штету Србије, једностраних одлука и ставова међународних органа и других држава, изјава у медијима о ратним злочинима и одговорности у оружаним сукобима на тлу Југославије. Примењивани су различити стандарди у истоветним ситуацијама. У интересу је будућих генерација да се региструју сва непочинства учињена на обема странама и добију одговарајућу судску оцену.

Вести, Фракфурт, 01.04. 2014.
- „Непримерно је рећи да су нацисти и Туђман слични“

 

Хрватска заступница (Весна Црнић-Гротић) нагласила је да је „апсолутно непримерено“ било то што су чланови српског тима сугерисали да је политика према Србима председника Хрватске Фрање Туђмана била слична са нацистичким „коначним решењем“ за Јевреје у Другом светском рату.

Политика, Београд, 02.04.2014.
- Без Бриона не би било „Олује“

 

Хаг – Мој циљ није био да сугеришем поређење између операције „Олуја“ и нацистичког холокауста. Уместо тога, објашњавао сам да записници са састанака, као што су Бриони и Ванс, могу бити предмет бенигног тумачења, уколико се посматрају ван контекста дешавања, каже за Политику професор Вилијам Шабас, члан нашег правног тима, коментаришући оптужбе које су са хрватске стране протеклих дана стизале на његов рачун.

– Ми знамо шта значи израз „коначно решење“ који се користио на конференцији у Вансу зато јер знамо контекст у коме је такав израз употребљен, од нацистичког антисемитизма који је претходио конференцији, до политике истребљења која је потом уследила. Неки су покушали и да брионски састанак представе небитним. Такав предлог је имало и Жалбено веће Хашког трибунала у предмету „Готовина“ и наравно, то је била позиција Хрватске током расправе пред МСП-ом. Али, када се тај састанак стави у контекст, са свешћу о Туђмановим расистичким ставовима и његовом јасном намером да се испразни Крајина тако да тамо где су Срби живели генерацијама насели Хрвате, а такође уз уважавање свега што се догодило, онда не може бити никакве сумње о томе који је значај и смисао брионског састанка –  објашњава професор Шабас.
 

ОЧЕКИВАЊА

РТС, Београд, 05.03. 2014.
- Јутарњи дневник

 

Председник Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац сматра да је у Србија постигла успех самим тим што јој се пружила прилика да пред Међународним судом правде у Хагу представи све доказе о злочинима над Србима које је до сада прикупила.

Ниједан злочин над Србима до сада није „покривен“ пресудама међународних судова, указује Штрбац и напомиње да сада комплетна документација коју је српска страна прикупила постаје „баштина света“.

„Чак и да суд утврди да није било геноцида над Србима, мењаће се перцепција да су само Срби злочинци“, истакао је Штрбац гостујући у Дневнику РТС-а.

Председник Документационо-информационог центра Веритас Сава Штрбац изјавио је данас да спор за геноцид који воде Хрватска и Србија не може да погорша односе ове две државе, чак напротив он сматра да може да га побољша и оцењује да након првих излагања Хрватска страна није рекла ништа што се већ није знало.

„Цивилизацијски је решавати спорове преко суда. Најбоље је да суд одлучи да ли је било геноцида са једне или друге стране или га није било. Ово може само да побољша односе две земље. Да је дошло до политичког договора то не би могло да задовољи ни један народ, јер су политичке елите промењиве и у Хрватској и овде“, рекао је Штрбац гостујући на РТС-у.

Међународни радио Србија, 10.03.2014.
- Процес у Хагу: Аргументи Србије

 

Штрбац је истакао да постоје три могућности – да Суд након спроведене главне расправе утврди да је било обостраног геноцида, да је било једностраног геноцида или да га уопште није било.

Према његовим речима, многи познаваоци прилика сматрају да је најобјективнија трећа солуција – да геноцида није било ни са једне ни са друге стране.

„Нормално је да правни тим Србије сматра да ћемо успети да докажемо да је геноцид почињен над Србима из Крајине у време, током и након операције ‘Олуја’, с обзиром на број мртвих, протераних и спречавање повратка и сву имовину која им је уништена“, рекао је Штрбац.

Ако Суд, ипак, закључи да није било геноцида ни са једне ни са друге стране, Штрбац сматра да ће за Србе бити позитивно и ако се одговори на питање шта је онда тачно било када, како је рекао, протерате више од 400.000 људи, побијете више од 7.000, уништите им сву имовину и спречавате повратак 18 година по завршетку рата.

 

Слободна Далмација, 01.04.2014.,
Завршена расправа по тужби за геноцид: „У Србији се још
увијек чују митови да је Вуковар ослобођен“

 

Главни заступник Србије Саша Обрадовић нагласио је како Београд остаје чврсто при ставу да је операција Олуја представљала геноцидну кампању, па очекује и такву пресуду.

„Тешко нетко може бити задовољан у ситуацији када своју државу брани од оптужби за геноцид, али план смо потпуно испунили, од хрватске стране нисмо добили ништа непредвидиво и имам пуно повјерење у суце да ће донијети исправну одлуку“, рекао је Обрадовић.

„Но, без обзира хоће ли суд прихватити нашу тужбу, остварили смо велики циљ и приказали истину о страдању Срба у Олуји и рату опћенито“, додао је.

Црнић-Гротић:  По њезиним ријечима, људи у Србији морају отворити очи, одрећи се митова о изгубљеним ратовима и у поступку приближавање ЕУ-у рашчистити са својим кривим предоџбама о догађајима 90-тих година прошлога стољећа.

„То би био почетак помирења на подручју бивше Југославије. Ако останемо укопани у својим митовима, можемо се надати понављању истог циклуса кроз 20, 30, 50 година што би било трагично“, упозорила је професорица међународног права из Ријеке.

Хрватима је тешко заборавити оно што се догодило 1991., али су се својих заблуда ријешили што потврђује пуноправно чланство у ЕУ-у. „То је пут којим би Србија требала кренути, рашчистити са заблудама и прикључити се земљама Еуропе“, каже Црнић-Гротић.

Танјуг, 01.04.2014.,
Обрадовић: Очекујем да Хрватска буде осуђена

 

 „Ратни злочини не застаревају и то ћемо радити не само због српских или хрватских жртава, већ због целог човечанства, то је дужност и Србије и Хрватске и то је пут за помирење“, нагласио је Обрадовић.

Он се сложио са хрватском колегиницом Весном Црнић Гротић треба да дође до помирења, али заснованог на историјским чињеницама и у том смислу подсетио да је Србија у поднеску из 2010. преко МСП-а понудила Хрватској да се постигне споразум око спорних чињеница које се односе на мртве и жртве, па да онда суд одлучи да ли је било геноцида или не, али да одговор Хрватске није стигао.

„С друге стране била је тишина, зато што је тај споразум захтевао да се говори и о спрским жртвама а не само о хрватским“, закључио је Обрадовић.

Он је данашње излагање одбране хрватског тима коментарисао као замену теза, услед недостатка аргумената и услед доказа о масовним убиствима Срба.

Шефица хрватског правног тима Весна Црнић Гротић оценила је данас да је њен тим на најбољи и уверљив начин одговорио на све наводе из противтужбе Србије за геноцид и изразила очекивање да ће суд противтужбу одбити, напомињући да они нису ту да бране Независну државу Хрватску (НДХ из другог светског рата).

„Ми смо овде да заступамо интересе Хрватске и није наш посао да бранимо НДХ нити је то потребно а баш ни могуће учинити“ , рекла је Црнић Гротић после завршетка усмене расправе пред Међународним судом правде у Хагу у спору између Србије и Хрватске по узајамним тужбама за геноцид од 1991. до 1995. године.
Она сматра да је позивање на НДХ „део хушкачке реторике из времена Слободана Милошевића да би се демонизовали Хрвати“.

Одговарајући на новинарско питање, Црнић Гротић је навела да је Хрватска рашчистила са заблудама из прошлости а да је потврда за то и пуноправно чланство у Европској унији.

То би, како је навела, требало и Србија да уради – да рашчисти са заблудама и придружи се земљама Европе.

Политика, 02.04.2014.,
Без Бриона не ни било „Олује“
(Из интервјуа професора В. Шабаса)

 

Како оцењујете ову јавну расправу?

Јавна расправа је важан део поступка пред Међународним судом правде. Она даје могућност да се појасне докази и закон, те да се пажња усредсреди на конкретна питања. Мислим да је Србија увелико искористила ову прилику. Она је била у стању да се супротстави мањкавостима хрватског случаја. Србија је такође на јасан и елоквентан начин објаснила јавности природу хрватских напада за време операције „Олуја“. Током поступка, српски тим се држао достојанствено и професионално, чиме је зарадио поштовање судија и свакога ко је присуствовао поступку.

Колики је значај одлуке МСП-а за евентуалне будуће случајеве? Видели смо колико се сада често позивају на одлуку суда из 2010. године, када је пресудио да Декларација о независности Косова није противна међународном праву. То сада користе и Крим и Венеција и Шкотска…

Немогуће је говорити о значају одлуке за будуће случајеве док је не будемо видели. Многе судије овог суда сматрају да је њихова улога да унапреде закон. То значи да они доносећи пресуде имају у виду, не само разрешење спора између конкретних странака, него и то колико могу да допринесу унапређењу законодавства.

Када је 2007. године доносио одлуку по тужби БиХ против Србије, суд је веома корисно појаснио како треба тумачити члан 2 Конвенције о геноциду. Тада је усвојен релативно рестриктиван и конзервативан приступ тумачењу геноцида. У мојим поднесцима покушао сам да покажем како је овакав приступ генерално прихваћен и коришћен од 2007. године. Позвао сам судије да се и сада не двоуме него да следе приступ који су имали и 2007. године.

Саво Штрбац: Логор Јасеновац пред Међународним судом правде [I]

Savo Štrbac: Camp Jasenovac before The International Court of Justice [English Language translation]