“Prezumcija nepogrešivosti” koju u odsustvu više pravne instance za preispitivanje njihovih presuda uživaju sudije žalbenih veća, ne bi smela da ih zakloni od javnih izraza zabrinutosti, kritika i protesta zbog “novog kursa” kojim su, po mišljenju mnogih a ne samo danskog “sudije-zviždača”, poslednjih meseci poveli Tribunale u Hagu i Aruši
U silnoj prašini koja se podigla nakon pisma sudije Harhofa/Harhoff izgubilo se iz vida da su se javni izrazi zabrinutosti, kritike i protesti zbog “novog kursa” Tribunala čuli mnogo pre 13. juna 2013. godine, kada je se to pismo pojavilo najpre u medijima u Danskoj, a potom i u ostatku sveta.
Uostalom,i sam Harhof u uvodu pisma poslatog 6. juna na adrese 56 kolega i prijatelja, ukazuje na dva teksta objavljena tih dana koji “direktno upućuju na pojave koje izazivaju duboku zabrinutost kod mene i kolega koje srećem u hodnicima suda.” Imajući u vidu datume, može se pretpostaviti da je reč o komentaru Erika Gordija u Njujork tajmsu od 2. juna, pod naslovom “Šta se dogodilo Haškom tribunalu?”, kao i o blogu “Zagonetne presude u Hagu” potpisanom inicijalima T.J i objavljenom 1. juna na webu londonskog Ekonomista.
Da je sačekao samo dan duže, sudija Harhof se mogao pozvati i na komentar bivšeg pomoćnika državnog sekretara SAD, Džona Šataka/John Shattuck, nesumnjivog prijatelja Tribunala i jednog od učesnika u njegovom osnivanju. U tekstu “Zataškavanje ratnih zločina”, objavljenom 7. juna u “Boston globu”, Šatak pored ostalog piše da bi “malo ko, ako iko, od nacističkih lidera bio osuđen…” da je u Nirnbergu odlučivala sudijska većina koja je donela poslednje tribunalove presude.
Nije, dakle, sudija Harhof taj koji je pokrenuo javnu raspravu o tome šta se dešava sa Tribunalom, kako pokušavaju da predstave oni koji smatraju da je problem u prvom “sudiji-zviždaču”, a ne u promeni kursa na koju on upozorava. O tome “kuda ide Tribunal” je u proteklih desetak meseci objavljeno na stotine, ako ne i hiljade, kritičkih tekstova i analiza, neuporedivo oštrijih od Harhofovog pisma. Potpisivane su peticije, zahtevana istraga, tražene ostavke… ali se niko od nadležnih u Tribunalu nije na to osvrtao. “Proči će to” – govorili su. Nije, međutim, prošlo.
Rasprava o tome šta se dešava sa Tribunalom otvorena je u novembru prošle godine, nakon prve kontraverzne presude kojom su tesnom većinom glasova (3:2) oslobođeni hrvatski generali Gotovina i Markač. Početne argumente za raspravu su, pre svih, dali sudije Pokar/Pocar i Ađus/Agius svojim izuzetno oštrim protivnim mišljenjima, u kojima su zaključke većine (sudije Meron, Robinson, Giney/Guney) kvalifikovali kao “groteskne” i “lišene svakog osećaja pravde”, otvoreno sugerišući da se većina vodila “nekim drugim, a ne pravnim, motivima”.
Od tada, rasprava nije prestajala. Naprotiv, intenzivirala se nakon oslobađajuće presude bivšem načelniku Generalštaba VJ Perišiću, da bi kulminirala oslobađanjem bivših šefova srpske tajne službe, Stanišića i Simatovića. U međuvremenu se slično dogodilo i u Tribunalu za Ruandu, koji sa Haškim tribunalom deli ne samo Žalbeno veće, već i zabrinutost i proteste zbog “novog kursa” kojim ga vode nedavne presude.
Prepuštamo ekspertima za međunarodno pravo, koji se time uveliko bave još od novembra prošle godine, da kritički analiziraju da li je Tribunal zaista na “novom kursu”, u čijem je to interesu i kako će se to odraziti na njegovo pravno nasleđe. Ovde ćemo ukazati samo na neke očigledne i laicima razumljive činjenice o tome kako je izveden ovaj “kopernikanski zaokret” u sudskoj praksi Tribunala u Hagu i Aruši. A koje ukazuju da tu, ipak, nešto ne štima.
U kratkom periodu od samo tri i po meseca – od sredine novembra prošle do kraja februara ove godine – Žalbena veća Tribunala u Hagu i Aruši, predvođena sudijom Meronom, poništila su većinom glasova tri prvostepene presude petorici visokih vojnih i političkih zvaničnika kojima je suđeno za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi.
Ta tri suđenja su, kombinovano, trajala devet godina, odnosno oko 900 sudskih dana. Saslušana su ukupno 453 svedoka i u sudske spise je uvedeno na hiljade dokumenata i drugih dokaznih predmeta. Prvostepene presude – u kojima je utvrđeno da je krivica optuženih dokazana van razumne sumnje – napisane su na ukupno 2608 strana: 1377 (Gotovina i Markač), 595 (Mugenizi i Muginareza) i 636 stranica (Perišić). Petorica optuženih su proglašeni krivim i osuđeni na kazne od 24 (Gotovina), 18 (Markač), 30 (Mugenizi), 30 (Muginareza) i 27 godina zatvora (Perišić). Dakle ukupno 129 godina.
A onda je, u žalbenom postupku, utvrđeno da je sve to bilo pogrešno i svi optuženi su oslobođeni po svim tačkama optužnice. Oslobađajuće presude napisane su na 56, 55, odnosno 49 strana i spadaju među “najtanje” (ne samo po obimu) u istoriji oba suda. Neke sudije ih posprdno opisuju kao “magazine judgments”, odnosno “časopisne presude”.
Moguće je da i za žalbene presude, kao i za neke druge stvari u životu, važi pravilo da “nije sve u dužini”. No i u tome bi, ipak, moralo biti neke mere. Na primer, žalbena presuda u slučaju Florans Artman/Florence Hartmann je istog obima kao i ona Gotovini i Markaču a žalbeni postupak u njenom predmetu je trajao 22 meseca – tri meseca duže nego u predmetu hrvatskih generala. Imajući u vidu osobenosti njenog slučaja – u kojem se Žalbeno veće pojavilo u trostrukoj ulozi (kao navodno oštećena strana, tužilac i, konačno, presuditelj) – možda je zato trebalo duže većanje i deblje obrazloženje nego u predmetu generala optuženih za ratne zločine nad srpskim civilima u toku i nakon operacije “Oluja” u leto 1995. godine? Jer, “zločin” za koji je Artman osuđena je, podsetimo, počinjen obelodanjivanjem da je Žalbeno veće jednog UN suda odobrilo poverljivi karakter dokumentima Vrhovnog saveta odbrane SR Jugoslavije, i tako onemogućilo da se ti dokumenti koriste pred drugim UN sudom (Međunarodnim sudom pravde), u predmetu “Bosna protiv Srbije”.
Vratimo se, međutim, poništenim presudama Tribunala u Hagu i Aruši. Nameće se pitanje kako je moguće da 9 sudija tri Pretresna veća u Hagu i Aruši (zapravo 8, pošto je u slučaju Perišić jedan od prvostepenih sudija bio za oslobađajuću presudu), kako je dakle moguće da 8 profesionalnih međunarodnih sudija tako teško pogreše i petoricu nevinih generala i ministrara osude na 129 zatvora? I to nakon što su proveli ukupno 900 sudskih dana u saslušavanju stotina i stotina svedoka i razmatranju hiljada dokaznih predmeta? I potrošili ko zna koliko miliona dolara svetskih poreskih obveznika? Da bi, onda, većina u žalbenim većima po kratkom postupku zaključila da to što su uradili i zaključili sudije pretresnih veća ništa ne valja i obrisala podove sudnica njihovim presudama?
Da li je moguće da u pretresnim većima Tribunala u Hagu i Aruši sede sudije sa takvim manjkom profesionalizma i integriteta, da se njihovi nalazi i zaključci mogu tako olako ignorisati? Ko ih je, tako nesposobne, izabrao za međunarodne sudije? Da li su na te položaje došli preko veze? Ko je ocenio da ispunjavaju uslove iz člana 13 Statuta koji propisuje da “sudije moraju biti nepristrasne i čestite osobe visokih moralnih kvaliteta koje poseduju kvalifikacije potrebne za izbor na najviše pravosudne funkcije u zemlji iz koje dolaze”? Koju bi to “visoku pravosudnu funkciju” u svojoj zemlji mogle obavljati sudije čije su presude u žalbenom postupku pocepane u komadiće? I ko i zašto takvim sudijama, koji su osramotili profesiju, poverava nove predmete i nova suđenja? Da li zato da bi ih u žalbenom postupku ponovo dezavuisali i ponizili?
Da li je moguće da postoje tako drastične razlike – kao između neba i zemlje – u kvalitetu, profesionalnosti, integritetu i “sudskom temperamentu”… sudija u pretresnim i žalbenim većima? Jer, izuzimajući reviziju jedne zatvorske kazne, nikada ni jedna presuda Žalbenog veća nije preinačena ili poništena. Drugo je pitanje da li je to zato što su žalbene sudije nepogrešive, ili možda zato što ne postoji viša pravna instanca koja bi preispitala njihove nalaze i zaključke? U odsustvu takve instance njihovi su nalazi i zaključci zaštićeni “prezumcijom nepogrešivosti”.
No to, ipak, ne bi smelo da ih zakloni od javnih izraza zabrinutosti, kritika i protesta zbog “novog kursa” kojim su – po mišljenju mnogih a ne samo danskog “sudije-zviždača” – poveli Tribunale u Hagu i Aruši.
Povezani tekstovi
