Uprkos tome što je izbor novog predsednika proglašen za “unutrašnju stvar” Tribunala u Hagu je javna tajna da će se – prvi put u istoriji – na plenumu zakazanom za 1. oktobar pred sudijama naći dve liste kandidata za predsednika i potpredsednika suda. Na prvoj su dosadašnji tandem Meron i Ađus, a na drugoj “izazivači” Kvon i Ori
“Izbor predsednika je unutrašnja stvar Tribunala i nikakvi dodatni detalji neće biti obelodanjeni javnosti”. Tim rečima je predstavnica za štampu Tribunala Magdalena Spalinska prošle sedmice odgovorila na novinarsko pitanje kada se bira novi predsednik suda i ko su kandidati?
“Unutrašnja stvar Tribunala”? S dužnim poštovanjem, nije i ne može to biti. Taj izbor je, naprotiv, od javnog interesa, ne samo za zemlje bivše Jugoslavije već i za ono što će Tribunal ostaviti u nasleđe međunarodnom krivičnom pravosuđu.
U osnovnim dokumentima Tribunala – Statutu i Pravilniku o postupku i dokazima – nigde ne stoji da je izbor predsednika “unutrašnja stvar” o kojoj se “detalji ne obelodanjuju javnosti”. Naprotiv, u tim javnim dokumentima stoji da predsednika biraju stalne sudije iz svojih redova, da njegov mandat traje dve godine i može biti reizabran samo jednom, kao i da ukoliko u prvom krugu ni jedan od kandidata ne dobije većinu, dvojica sudija sa najvećim brojem glasova idu u drugi krug i pobeđuje onaj ko dobije više glasova. Propisuje se, čak, i šta se dešava ukoliko ishod glasanja u drugom krugu bude nerešen, ali o tome kasnije.
Tačno je da u protekle dve decenije javnosti nisu obelodanjivani rezultati glasanja, ako se uopšte glasalo, budući da je većina dosadašnjih predsednika suda izabrana aklamacijom, na temelju prethodnih dogovora, da ne kažemo “pogodbi”, među sudijama. Tačno je, međutim, i to da do ovih izbora nikog zapravo nije ni interesovalo ko su kandidati: verovalo se da među sudijama izabranim u Generalnoj skupštini UN nema tako bitnih razlika u tumačenju prava, koje bi Tribunal mogle skrenuti sa njegovog ustaljenog kursa.
Bilans poslednje dve godine, sa serijom najblaže rečeno problematičnih presuda, “aferom Harhof”, sunovratom morala tribunalovog osoblja i daljim padom njegovog “rejtinga” ne samo u zemljama bivše Jugoslavije, pokazao je koliko je bilo pogrešno i naivno u to verovati. Pokazalo se da predsednik, mada tek “prvi među jednakima”, može instituciju skrenuti sa “kursa” uprkos svim ograničenjima koja nameću Statut i Pravilnik (predsednik mora da se o “bitnim pitanjima koja se tiču funkcionisanja suda” konsultuje sa sudijskim Kolegijumom ili plenumom, što je u poslednje dve godine uglavnom izostalo).
To je, upravo, razlog zbog kojeg za predstojeće predsedničke izbore postoji nesumnjiv javni interes. Ne samo u zemljama bivše Jugoslavije čiju je javnost, vredi na to podsetiti, bivša predsednica suda Gabrijel Kerk-Mekdonald/Gabrielle Kirk McDonald svojevremeno nazvala “biračkim telom” ili “bazom Tribunala”. Kvalifikovani deo te “baze”, koji čine više od sto udruženja žrtava i nevladinih organizacija iz BiH, Srbije i Hrvatske je, podsetimo i na to, je pre tri meseca od generalnog sekretara UN tražio smenu sadašnjeg predsednika suda, ali im do danas iz Njujorka nije stigao odgovor.
Odgovori na pitanja sa početka ovog teksta su javna tajna u Tribunalu. Plenum na kojem će stalne sudije izabrati novog predsednika zakazan je za 1. oktobar ove godine, a na izborima će – prvi put u istoriji Tribunala – biti dve liste kandidata za predsednika i potpredsednika. Na prvoj su dosadašnji predsedničko-potpredsednički tandem Meron i Ađus/Agius, a na drugoj su “izazivači” – Kvon/Kwon i Ori/Orie.
O kandidatima, njihovim izgledima i faktorima koji bi mogli uticati na ishod, više unastavku ovog “predizbornog serijala”.
Povezani tekstovi
