Svedok odbrane Ratka Mladića tvrdi da su vojska i policija bosanskih Srba u jesen 1993. godine pomogle hrvatskim civilima da se iz Vareša prebace za Kiseljak da bi se zaštitili od napada Armije BiH, a tužilac prezentovao dokaze po kojima je to urađeno da bi srpska strana stekla bolje pozicije za željenu podelu BiH. Veću se ne dopadaju Mladićeve “igrice”
Prvi svedok odbrane Ratka Mladića nakon letnje sudske pauze bio je Goran Šehovac, koji je 1992. godine ratovao u sastavu protivterorističke jedinice iz Han Pijeska, a zatim prešao i do kraja rata ostao u Ilidžanskoj brigadi. On u izjavi timu odbrane nije pominjao zločine nad sarajevskim civilima za koje se tereti bivši komandant Glavnog štaba VRS, ali je naveo da je Armija BiH civile koristila kao živi štit i “kao oružje” tako što su opasani eksplozivom terani da idu na srpske položaje.
Centralni deo Šehovčevog iskaza odnosi se na pomoć koju su srpska vojska i policija pružile Hrvatima prilikom evakuacije iz Vareša u jesen 1993. godine. Svedok je rekao da je njegova jedinica dobila naređenje da pomogne pri premeštanju hrvatskih civila iz Vareša ka Kiseljaku. On se, opisao je, u taj proces uključio entuzijastično, noseći hrvatsku decu na leđima i pomažući drugim civilima. Više puta je ponovio da je “izuzetno ponosan” na svoju ulogu u toj akciji.
Pomoć srpske vojske Hrvatima u BiH je, kako je to formulisala odbrana na jednom od zasedanja uoči letnje sudske pauze, dokaz da Mladić nije imao nameru da počini zločine nad nesrbima. Optužba, s druge strane, ukazuje da se radilo o korišćenju hrvatsko-muslimanskog sukoba iz 1993. godine za ostvarivanje interesa rukovodstva bosanskih Srba. Tužiočeva teza je da Srbi nisu pružali pomoć samo hrvatskim civilima već i pripadnicima HVO sa ciljem da s jedne strane zauzmu deo hrvatskih teritorija, a sa druge pridobiju saveznika protiv Muslimana za podelu BiH.
U tu svrhu prvo je predočen dokument Sarajevsko-romanijskog korpusa iz kojeg se vidi da je zahtev za pomoć uputilo Hrvatsko vijeće obrane (HVO) i da su, u skladu sa tim, preko srpske teritorije osim civila prebacivani i hrvatski vojnici. Zatim je predočena i Mladićeva Direktiva 5 iz juna 1993. godine u kojoj se daje opšte uputstvo potčinjenim jedinicama da hrvatsko-muslimanski sukob treba “iskoristiti” tako da hrvatsko oružje ne padne u ruke Muslimanima, već da Hrvate “razumnim postupcima prinudimo da oružje i teritorije predaju nama”. Dalje, u izvodu iz Mladićevog ratnog dnevnika sa sastanka sa Slobodanom Miloševićem u Beogradu se navode reči Radovana Karadžića koji kaže da treba “pomoći Hrvatima da bi se Muslimani prisilili na podelu Bosne”. U dokaze su uvedena i pisma predsednika opštine Vareš i nadbiskupa vrhbosanskog Vinka Puljića, upućena predsedniku Hrvatske Tuđmanu, u kojima izražavaju nezadovoljstvo zbog primoravanja Varešana da po dogovoru viših vlasti napuste svoje kuće i teritoriju predaju “četnicima”.
Nije se dakle, ukazuje tužilac, radilo o humanitarnoj akciji preseljenja civila pred napadom Armije BiH već o srpsko-hrvatskoj nagodbi za podelu BiH. Šehovac, međutim, kaže da on govori samo “u spasilačkom tonu” i da o visokoj politici i nagodbama na vrhu ne zna ništa. Njegov iskaz je danas okončan i sutra će se u sudnici pojaviti novi svedok odbrane.
Optuženi Mladić je, izgleda, tokom sudske pauze zaboravio na stroga uputstva Pretresnog veća po kojima mu je zabranjeno da u sudnici glasno komunicira sa braniocima i da šalje bilo kakve signale svedocima. Danas je radio i jedno i drugo, a prestao je tek kada je upozoren da će biti odstranjen iz sudnice. “Veću se ne dopadaju vaše igrice”, rekao mu je predsedavajući sudija nakon izrečenog upozorenja. Svedok je, takođe, upozoren da ne salutira ili se na bilo koji način obraća optuženom.
Povezani tekstovi
